Учитељица која не жели да одрасте

Наполеон је по пореклу и крви Италијан, рођен на острву Корзици, па је тако понео надимак Корзиканац и тим се идентитетом јако поносио. Народ на Корзици води порекло од племена које је, пре свега, волео слободу. Притом је живео примитивним, простим и партријахалним животом. Народ је био притом, снажан, али и запаљивог темперамента, те је Наполеон Бонапарта у сваком погледу био слика и прилика корзиканске природе и њене дивљине.

Жозефина је сигурно једна од најмистериознијих жена која је живела на овом необичном месту које називамо планетом Земљом. Рођена је на чаробном карипском острву Мартиник, где је песак бео и ситан, а вода смарагднозелена. Ова Креолка најзаводљивијих тамних очију које су посматрале овај свет није само помутила разум Наполеону, већ би постала неприкосновена господарица ума и срца готово сваког мушкарца који би се нашао у њеној близини. Док је млади Наполеон 1779. године пловио са Корзике у Француску, Жозефина је у Француску пловила са Мартиника да се уда за Виктора де Боарнеа. 

У салону мадам Талијен, у јесен 1795. године, Наполеон је упознао лепу Жозефину де Боарне. У једном писму које је Жозефина упутила Наполеону, као и по два писма које је Наполеон писао Жозефини, да се наслутити како је и када започела њихова веза. Наполеон је рекао да Жозефина има оно нешто чему се не може одупрети и да је потпуно оличење женствености, од темена до ножних прстију. Из њихове тајне преписке могуће је схватитии више него из свих магловитих трачева који се и дан-данас испредају о овом фаталном пару.

"Збогом, добра моја Жозефино. Помири се са судбином, као што сам се и ја помирио. Сећај се увек човека који Те никада није заборавио и који Те никада неће заборавити.Збогом, Жозефино моја.Наполеон"

• Представите се. (Име, презиме, занимање, хоби, ваша животна радост/филозофија)

Јована Миливојевић, по занимању  дипломирани економиста, у слободно време бавим се осликавањем и декорисањем кутија декупаж техником. Лепоту живота видим у једноставности, обичности и у ситницама. Моја радост је у осмеху људи које јако пуно волим, срећној белој шапи, лепом дану, малим стварима које обично не коштају баш ништа а вреде највише на свету.

• Шта је, када и како је настаo Сахтијан?

Сахтијанје настао у марту 2017. године. Моја замисао је била да обрадујем себи блиске људе поклоном који сам сама направила. Управо су ме они охрабрили и подстакли да Сахтијан настави да се развија. Тражећи пројекте „Уради сам“, наишла сам на странице које се баве продајом репроматеријала за декупаж. Уследило је изучавање путем туторијала и набавка почетног материјала. Сваки дан се трудим да погледам неку нову технику и усвојим неки нови трик. Тако је настао Сахтијан и још увек је у фази настајања.

• Ко Вам помаже у изради сваког од чудеса, обзиром да је сваки уникатно дело? Шта се све налази у Вашој понуди? Зашто сте свели своје креативно деловање само на кутије?

Име моје странице је Сахтијан. Сахтијан је шкриња за девојачку спрему, ковчег за девојачко рухо у коме се чувало све оно што би она извезла, исткала и чувала за посебан дан. Моје кутије сам замислила као мале „Сахтијане“ у које ће неко одложити своје најдрагоценије ситнице. Кутије израђујем сама или у договору са оним ко је поручује.  Уколико је кутија поручена, потрудим се да упознам особу и обратим пажњу на ствари које она воли, договарамо се око теме, боја, мотива...

• Коме су намењени Сахтијан производи?

Сахтијан је намењен свима који своје драгоцености и сећања воле да држе скривене у кутији или поделе на кутији кроз мотиве које не налазе у свакодневној продаји. Али Сахтијан није само враћање у прошлост, ту могу да се нађу и ствари које нас свакодневно инспиришу и чине срећним, драга лица, предмети, ствари које ће учинити да се осмехнемо сваки пут када погледамо у или на кутију.

• Којим темама се бави Сахтијан? Шта Вас мотивише? Где налазите инспирацију?

Инспирисана сам публиком као целином. Чак и уколико кутија није поручена, могу да замислим њеног будућег власника. Сахтијан је заправо наша заједничка инспирација и она нас не подсећа само на места где смо већ били и на неке прошле тренутке, већ преставља и сферу где чувамо сва места до којих не можемо да дођемо, али ипак можемо да их замислимо. Тако да када неко погледа у свој мали Сахтијан, он ће бити управо тамо, где у том тренутку жели да буде.

• Како други реагују на Сахтијан производе? Позитивни/негативни коментари.

Сваки Сахтијан има свој назив и поруку у себи, тако да се људи изненаде и обрадују још више када отворе кутију. Највећа ми је похвала када ми кажу да уживо кутија изгледа још лепша и поруче још једну за поклон. На негативан коментар нисам наишла, уколико га буде уважићу као позитивну критику.

• Да ли сматрате да је у данашње време тешко подсетити људе на срећу? На детињство? На машту?

Ја сам одлучила да се једном дневно вратим малој Јовани, а мала Јована је волела да црта. Мислим да је пројекат Сахтијан упознавање Вас са малом Јованом која је данас овој великој потребна да се не изгуби у свакодневници, али можда ћете морати да пробудите мале Вас да бисмо се разумели.

Замислите да имате свеску у којој је забележен цео ваш живот. Сигурно би вас нешто упутило на решење онога што вас мучи данас, неке странице подсетиле на тренутке када смо свет посматрали кроз ружичасте наочаре и имали пуно више снова. Одлучила сам да није касно за моју свеску, само ми требају мали окидачи, и то сте Ви за које настају кутије. Покушавам да вас разумем и онда потражим парче себе у вама и заједно направимо Сахтијан.

• На који начин можемо доћи до производа Сахтијан? Ваш контакт, цена?

До мојих производа можете доћи путем инстаграм налога:
https://www.instagram.com/_sahtijan/ и
е-маил адресе: jovana.milivojevic@live.com.
Цене су јако приступачне и зависе од величине кутије.

 

• Планови за даље?

Отвореност за учење свих оних вештина који ће мој рад учинити још лепшим, бољим и ближим успеху. Сахтијан је оживео моје успомене из детињства. Тренутно рестаурирам дрвени сто који је припадао мојој баки и који ће бити део мог кутка за рад. Стари креденац сам такође резервисала за себе. Можда у том смеру наставим да се развијам, рестаурирање комада намештаја.

Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/726-dzukac-kucov-detaljno

- Да знаш: прво и прво, кад је неко џукац, луталица - онда се богами, не пренемаже, не изиграва господина!Биберчица звоца ли, звоца. Има грозно пискав глас. Речи јој одскачу као лоптица која удара о зидове, таваницу, кухињски под. Звук њених речи меша се са звецкањем посуђа. Превише је буке. Куцов ништа не схвата. Спустио је уши: чека да је бес прође. Наслушао се он већ толико тога! Не узбуђује се превише кад га назову уличним псетом, луталицом. Јесте, џукац је, био је без газде, па шта? Никад се није тога стидео. Тако је - како је. (...)"Псето", ето још једне ружне речи за пса. А има их још толико, нимало похвалних: "кер", "џукела", "луталица", "авлијанер", "мешанац", "џукац"... Куцов их све зна; одавно се више због њих не вређа.

Код људи му је одувек једно сметало: то што им је понашање непредвидиво. Нису као пси (који подвију реп или накостреше длаку, па се лепо, без проблема, разуме се да нису љути); нису ни као мачке (могу до миле воље да изигравају сијамску финоћу, скоро увек можете погодити када ће вас огрепсти до крви); нису ни као променљиво време (Их! Време није могло да изненади Куцова, никада! Јер би осетио како се сви мириси мењају, па би се све бубице пробудиле, а птице би ниско летеле, обрушавајући се... не, Време није било издајнички превртљиво, нипошто). Али људи, то је посебан сој: с њима никад не знаш на чему си...

Као сви псећи снови, тако и они које снева Куцов, оживљавају најлепше тренутке његовог живота. Најлепше тренутке, али и оне друге. Читав његов живот, заправо. Али без реда. (...) И сад, ако у сну скичи док спава у кухињи, ако му њушка испушта пригушене јецаје, ако дрхтури од главе до шапе, можда се присећа својих псећих почетака, свог најранијег детињства. Нимало забавног.

У породици их је било петоро. Три брата, сестра и он. Тек што су се родили, а један људски глас разговетно је изговорио (глас који као да је дошао с неба и обрушио се, попут грмљавине, у картонску кутију која им је служила као кућа):(...)- Што се тиче овог јадника, баш је ругоба; нико га неће хтети, па боље да га одмах удавимо.Тад је Куцов осетио како га хвата једна огромна шака, подиже га у вртоглаву висину, и онда - фииију! - урања у кофу ледене воде. (...) И шта се онда даље збило? Изгубио је свест? Никада се то неће сазнати, остаће вечна тајна. Сећа се само да га милује јутарње сунце, да су око њега безбројни мириси, да галебови круже високо на небу, док једна црна њушка крај њега, брундајући, истражује по гомили конзерви, старих гума, пробушених мандраца, разјапљених ципела; једном речју, по хрпи ђубрета. 

И сада, ето, седе обоје, Куцов и Гарава Њушка, на дну депоније, стрпљиво. Из даљине се зачула турњава мотора. Онда се појавио облак прашине, тамо, иза алеје платана посађених дуж друма. Ево и ђубрерарских камиона. (...) Како се то догодило? Муњевито. Несрећни случај. Недостатак среће. Све су избегли. Уочили су добра места. А ипај се десило. То је излетело из камиона. Било је огромно и бело. Било је гвоздено. Одскочило је ударивши о једно брдашце и окренуло се тешко у лету, у ваздуху.(...)Он се заустави у месту и први пут у животу, осети како му ледени трнци пролазе низ кичму: Истински Страх. Нашао је снаге да јој приђе. Гарава Њушка могла је још само да прошапће:- Ако одеш у град - казала је - пази на аутомобиле. Ескиважа, малецки, ески... ва...

Три особе крочиле су унутра. Некакав високи тип у шорцу, црвен као рак, бесног израза лица. Веома мршава госпођа, са црвеним шеширићем на глави, бела као ротква, такође бесног израза лица. Између њих је било нешто најчудније, најизванредније што је Куцов икада видео: сасвим мала девојчица... али стварно малецна. Имала је риђу косицу, круту и праву, као скуп штапића управљених на све стране, који су стварали неку врсту сунца око њене главе. И две стуснуте песничице. И огромна отворена уста која су урлала: - ХОЋУ ПСА!

П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/726-dzukac-kucov-detaljno

Открићу само ако то баш желите да знате јер сте, у брзој идентификацији с главним ликом, већ спремни да патите због мене и са мном. ОК, сами сте тражили! Зовем се Катерина Антоанета. (...) Распричала сам се, али то се догађа и на почетку најбољих романа. Стварају се контраст, амбијент, атмосфера. Представљају се главни ликови. У ствари, сада морам да вам дам мало информација. А међу ликовима мој брат је посебно важан јер цела ова прича почиње од њега или, боље речено, од изазова у виду опкладе коју ми је он упутио. 

- Еј Катерина - рекао је - да ли би ти прихватила такву опкладу?  - Шта хоћеш да кажеш?
- Изазивам те да сад, кад смо дошли у град, нађеш најбољу другарицу. И бићу великодушан: даћу ти месец дана. Мислиш ли да можеш да успеш?

Уопште није била мој тип. Стално је жвакала жваку, уз гласно и непрекидно цоктање језика о непце, испрекидано пуцкетањем великих надуваних балона. Онда је са ивице усана морала језиком да прикупи прилепљене остатке жваке, углавном ружичасте. Личила је на неког преживара. (...) - Хоћеш ли са мном на сладолед у суботу у три? Ја частим! Знам једну добру посластичарницу ... екстра! - додала сам прилагођавајући се њеном жаргону како бих стекла веће шансе да се спријатељимо. - Како да не, обожавам сладолед! 

Александра је, међутим, била мој тип. Уочила сам је већ првог дана школе јер је села у средњу клупу у првом реду, испред катедре, ону коју обично сви избегавају. То је знак да је штреберка или у најмању руку озбиљна и студиозна. Мене су због чињенице да сам озбиљна и студиозна увек сматрали досадном и зато избегавали као могућу другарицу. (...) И онда сам кренула прескочивши одједном око деценију и по срамежљивости:  - Је л' хоћеш да се прошетамо мало ових дана? Могле бисмо да одемо на сладолед на једно посебно место. - Код Криспина? - упитала је. (...) - Је л' ти одговара у два? Јер у три имам неку обавезу - рекла сам већ збуњена тим вишком друштвеног живота и ризиком од нагомиланих састанака.

Код ње, Валентине Валенти, прво што сам уочила, а што никоме није могло да промакне, била је лепота. Валентина је била прелепа. Али можда и нешто више од тога, јер има лепотица али немају све шарма. Из Валентине је избијао посебан шарм. (...) - Сладолед код Криспина. Али не мораш да ми га понудиш, можемо да се нађемо тамо ових дана и да попричамо или да се прошетамо заједно. - Како да не! Можемо сутра, ако хоћеш. Ја ћу бити у том крају одмах после ручка.  Тренутак панике и изненадни напад свести о чињеници да ћу морати да поједем три сладоледа током поподнева - мало превише и за једну обожаватељку сладоледа као што сам ја. - Па, одмах после ручка не могу. Је л' би могло у четири, пола 5? - ОК, у пола 5 код Криспина. 

Стигла сам толико раније да сам, наравно, управо када је дошла Александра, била окренута на другу страну и осетила како ме неко лако удара по рамену. Окренула сам се и са огромним изненађењем и запрепашћењем нашла се пред комплетним триом: са Александром су биле и Барбара и Валентина.

Тог првог поподнева када смо све четири биле код Барбаре крстиле смо нашу групу Четири Муве, наздравиле смо пивом Барбариног тате које смо нашле у фрижидеру (мени је безвезе, али се нисам усудила да се повучем) и онда смо се заклеле на верност, вечито пријатељство и узајамну помоћ типа сви за једног један за све! Само што смо ми повикале:- ЈЕДНА МУВА ЗА ЧЕТИРИ, ЧЕТИРИ МУВЕ ЗА ЈЕДНУ! Александра је рекла: - Ако нека прекрши ову заклетву, нека јој испадну сви зуби!

Већ трећи дан су се досађивали у овом татином чувеном Недобнику, ког је хвалио на сав глас, објашњавајући предности живота на селу: - Какав ваздух, децо! Бања! Ваздушна бања! Мир... тишина... зеленило свуд около... а тек колико неба има над главом! (...)Кућа татина је била на самом селу, у последњој улици, ако се то могло назвати улицом, јер су иза ње били само воћњаци и виногради, унедоглед.

Лепо су се провели то вече, заборављајући где су и због чега су ту где су. И било је све у реду, чак до после поноћи, док нису погасили светла, сва осим оног фењера на улазу, па се сви сместили по постељама. А онда је почело! Најпре се јавио један пас, ту негде, испред куће. Убрзо му се одазвао други, иза куће. Онде и трећи, изблиза као испод прозора. За њим још један, однекуд поиздаље. Убрзо су сви пси овог села, вероватно и остали из сеоске околине, лајали, режали, кефтали, штектали, скамукали, завијали и урликали... (...) Најзад је могло да се заспи. И заспали су. И спавали - не задуго. Опет се јавио један пас, за њим још један, па још један, па је опет читав хор лајао, режао, кефтао, штектао, скамукао, завијао и урликао. (...) - ТАТА! - сад су вриснули све троје углас. Отишао је до регала, отворио фиоку и извадио нешто из ње, пружајући им: - А и ово сам заборавио да вам дам. Чепићи за уши, док се не навикнете. Добри су, пригушују...

- Хеј, ћао! - јавила се прилазећи. - Шта могу да учиним за вас? - Овај - прво се огласио Мики - а где су овде иза улаза деца? За тренутак је девојка била затечена питањем, но одмах се насмејала. - Јаворка, злато, опет оно твоје "иза врата"! - окренула се касирки. - Па... у праву си. Хајде, децо, да видите децу. Повела их је десно, иза улаза и показала. Писало је изнад полице: ДЕЦА. И заиста, на полици су биле ствари за децу: пелене, папирне и влажне марамице, беби-креме, штапићи за уши...

- Па ја и јесам педагогица! - А!? - опет је зинуо Мики. - Па што радиш у трговини? - паметно је питала Јана. - Е то ја из хобија - и даље се кикотала Достана. Онда се уозбиљила: - Нема посла за нас школске педагоге. Пробала сам у безброј школа и чабар! И где је било упражњено, сместили су се онакви, њихови... ма, нема везе...
(...)  Село није имало превише деце, како им је објаснила Достана: шест средњошколаца и неких петнаестак основношколаца. Ипак, било је нешто што је посебно одушевило мале Београђане, а то су била имена, тачније надимци Недобничана, могућих другара за њих овог лета: Дида, Мида, Педа, Гида, Тода, Дода, Чада, Дада, Дуда... Ко би све то упамтио?!

- И шта ви радите - питала је Јана - да вам не буде досадно? - Ништа - одговорила је Дида. - Ови мали се љуљају ј клацкају док им не досади. Онда оду кући. То сам и ја радила кад сам била мала...  Ани баш и није било јасно:  - Али... али... па то је досадно, бесмислено... Има ли нешто занимљиво, некуд да одемо, нешто да видимо?

- Диди је данас рођендан, а увек код ње само маторци буду и никад није имала своје друштво, па смо јој понудили да буде код нас, као прави рођендан, само ми и они, и Достана, а доћи ће и двојица одавде који нису из њеног друштва, знаш они иду у средњу школу и Ана је играла кошарку с Цигом, па нас је после заменио, мислио да је Јана Ана и онда су изгубили, а ми смо смислиле да направимо праву журку и њих смо позвале, само деда не сме да зна, јер не би пустио ни Диду ни Малог Миду... Ми ћемо да набавимо све и пола ће да дода Достана и она ће да узме од газде из радње са попустом, је л' знаш сад?

Била је то њихова опробана шема: причати, причати, причати, а не рећи оно што је требало, већ само оно што су желеле да остали чују.

Средином деведесетих година моја супруга Снежана први пут је боравила у Ослу. (...) Неколико година касније, Снежана, наш петогодишњи син Дамјан и ја доселили смо се у Осло, па сам сваког маја, јуна и јула могао изнова да се уверавам у те њене речи. Чак и оних дана када је бивало облачно и пљускови се смењивали, имао сам утисак да нас светлост стално прати. Кад год се ујутру пробудим, већ је увелико свануло. Снежана касно поподне дође с посла, одмори се, једемо и одемо у вечерњу шетњу, понекад у парк Фрогнер, а када се вратимо и поново погледам кроз прозор, учини ми се да је Сунце исто онолико удаљено од хоризонта колико је било када смо у шетњу кренули. То засићеноплаво небо није нам нимало помагало када Дамјану покушамо да објаснимо да је време за спавање. Када оде у кревет, седнем у фотељу и читам поред прозора до десет сати, чак до једанаест ако је ведро, а ја напрегнем очи. Због те привидне продужености сваког дана чинило ми се да лето траје бесконачно.

Знао сам да ће ме у Ослу дочекати дуги летњи дани, али нисам очекивао да ће и сама светлост бити друкчија. Док сам живео у Србији, лета си могла да буду кишна или сушна, мање или више топла, али унапред сам могао да опишем како ће да изгледају врели, ведри дани: када је Сунце у зениту, суседни предмети се утапају један у други, спојени блиставом измаглицом, и помало трепере у јари. Крајем дана светлост постепено слаби. У Ослу није тако, а разлику сам најлакше могао да уочим поподнева и сутона. Сунце веома дуго и невољно излази, по неколико сати, па је светлост коса и јака. Под тим бочним светлом, линије су оштре, границе јасне, а сенке дугачке.

Нећу само ја описивати пределе. Желео сам да у ову књигу укључим и другачија виђења, па с троје норвешких пријатеља, као и Снежану, замолио да напишу по једно поглавље. Једно од то троје није Норвежанин, истина, већ Енглез који већ деценијама живи у Норвешкој, али о свима њима ћу говорити мало касније. Снежана је допутовала у Осло пре Дамјана и мене, па ћу зато прво њој дати реч да објасни како је већ првог дана доспела у Сорију Морију.

Краљ је живео у двору коме по лепоти није било равног на целом свету и био је поносан на све што је у његовој власти. Посебно се дичио својом коњушницом, о којој се причало и у другим краљевствима, јер је краљ имао најлепше и најбоље коње који су се могли наћи на свету. (...) Али краљ је најпоноснији био на једног станара коњушнице који је сваког посетиоца краљевства остављао у чуду.

- Моје време је истекло... зато те молим да ми испуниш последњу жељу. Ти и ја смо живели у великој љубави... Круна њена је наша дивна ћерка, која заслужује да је у животу неко воли онако како си ти волео мене. Обећај ми да ћеш је удати само за оног ко је спреман да јој подари такву љубав... Закуни се...

Млада принцеза је била толико тужна да је плакала данима и ноћима. Није могла да верује да њен вољени отац жели да је уда за лукавог, ружног и безобзирног властелина. Није желела да се уда за таквог човека јер га није волела, али није хтела да противречи оцу јер је била научена на послушност. Била је неутешна и несрећна, на двору није имала са ким да се посаветује, да поразговара о својој муци, јер су њеног оца, уваженог краља, сви беспоговорно слушали. Зато је на крају решила да крене код своје куме виле, да је замоли за помоћ и савет.

Расположење у позоришној трупи гимназије Гвидолети било је веома лоше. После три године успеха и падова налазили су се пред могућношћу разлаза. Нико није желео да учи напамет странице и странице текста да би их изговарао пред празним гледалиштем. И родитеље је требало кумити и молити да дођу да виде своју децу. А пријатељи су у најбољем случају само долазили да се мало насмеју.

Други кандидати за Ромеа као да су се смањивали док би пробали улогу са Елоизом. Пјетро не. Умео је да је постави на место и узврати на исти начин. Била је права штета што их је оставио. Живот би био много лакши да је он још био у трупи и не би били изложени опасности од тога да се разиђу.

Софији је заиста понекад падало на памет да се помало свиђа Артуру, нарочито онда кад би га видела како се бори са неком сасвим једноставном репликом. Али, обично је ту мисао одбацивала.

Софија је увек наелектрисана, одаје и прима струјне ударе, квари мобилне телефоне и компјутер и изазива прегоревање сијалица. Али она плава варница која је избила у додиру са Артуром представљала је нешто дотад још невиђено.

Ако за недељу дана не буду нашли правог кандидата, Софија је одлучила да сама игра улогу Ромеа. (...) Софија никада није глумила; увек се бавила режијом јер јој се свиђало да представу држи у својим рукама. Још није била сигурна да ли је уопште у стању да се суочи са публиком, али је знала да ће урадити све само да би спасла своју трупу.

"Није реч само о читању књиге на екрану, отварању ликова и интеракцији с текстом", рекао је. "Одсад ће бити могуће потпуно уронити у читање, такорећи у књигу...", саопштио је са задовољним осмехом.

... представник Техноспарка на екрану притисну старт и... пре него што се освестила, Софија се нађе усред Ромеа и Јулије.

Софија се нађе у замци. Затвори очи и поче да притиска читач... А онда зачу глас директорке Ингирами: "Софија! Јеси ли добро?" Са олакшањем отвори очи. Само... кад скиде наочаре, схвати да је ту, с њом, Ромео лично! Још ју је чврсто држао за руку. Софија поново затвори очи надајући се да то ипак није истина.