Едиција Посебни пријатељи представља допринос литератури о деци са посебним потребама и њиховом улогом у савременом друштву. Чине је четири књиге иза којих стоји Горан Марковић, који је као аутор понудио много више од литературе за децу које се баве проблемима и изазовима које намеће детињство данашњице из угла деце којима је иста данашњица изазов. Одлична сарадња са тимом педагога, неуролога и психолога допринела је да се ова наизглед једноставна литература преобликује у озбиљни и смели подухват јер је сам проблем одређен осетљивошћу према тематици, терминима али и илустрацијама које су допринеле да овако осмишљен и реализован пројекат буде прилог али и предлог савременој литератури о деци са посебним потребама. Читава едиција, коју чини четири књига, обликована је на начин који помаже деци да разумеју и прихвате другове који имају одређене тешкоће у развоју. Потешкоће у развоју, које чине живот јунака књига претварају се у постигнућа и охрабрења – па се деца могу назвати посебним у контексту који је позитиван и мотивишућ по само дете, али и заједницу. Најзначајнија окосница свих књига јесте утицај животиња на емоционални, социјални и психички развој деце са посебним потребама. Животиње покрећу приче, али покрећу и децу да своје недостатке претворе у своје предности у односу на осталу децу. Једном речју, књиге за децу ове едиције су оне које ће Вас охрабрити, мотивисати и инспирисати да на свет и детињство гледате другачије. Јер, сви смо ми заједно у свету различитости.
Прва
књига Породица вилењака у средиште
приче ставља причу о парализи. Причу почиње коњ расе пони, Стела, и из њене
перспективе сагледавамо девојчицу Милу која има ограничену покретљивост ногу,
али...
Ја сам њена посебна пријатељица какву немају многа деца. Мила воли да јаше и ја јој помажем, јер она тако јача своје ноге и тело. Срећне смо када смо заједно.
Мила уз помоћ Стеле схвата и прихвата чињеницу да су
ограничења само у глави и проналази начина да представи себе и
своју породицу на маскенбалу, организованог од стране вртића, на најбољи
могући начин.
Била сам срећна и поносна на моју маштовиту другарицу. Мила је изгледала као да ће сваког тренутка заиста полетети попут виле. Срећни су били и њени родитељи и брат. – Ова награда је добијена твојом заслугом, вило! – узвикнуо је Милин брат грлећи је.
Најнежније речи аутор је уткао кроз књигу на начин који је говори и цути у име све деце која се суочавају са истом потешкоћом. Све потешкоће детета са отежном покретљивошћу ногу претворене су у подстицаје за сву децу.
Друга
књига Мали шахиста говори причу о
дечаку са оштећењем слуха – Филипу- кроз очи кунића. Занимљиво је да је кунић,
тај који има истранчан слух доведен у везу са дечаком који има оштећења слуха,
али управо такве животиње, попут мирних паса, мачака или у овом случају кунића,
помажу деци јер са оштећењем или губитком одређеног чула буду
истанчана друга чула – чуло додира и вида.
Ми кунићи нисмо тако гласни као куце или маце и због тога ја одлично разумем Филипа. Када се умори од слушања и причања, или када је тужан и нервозан, он воли да буде са мном у својој соби и да ме мази. Ја сам тада срећна и волим да скакућем по његовом кревету.
Реакције кунића представљају знакове за реаговање Филипа, попут посебног знаковног језика, посебнијег од оног који Филип користи када разговара са родитељима, јер гледајући потребе кунића дечаков емоционални свет бива испуњенији, јер, наизглед, обичне ствари, решава управо пратећи га. Прича доживљава кулминацију када родитељи упишу Филипа у школицу шаха, јер су претходно пратећи Филипова интересовања риметили посебну сталоженост управо када игра шах са деком. У причу улази и дечак Дарко који се недолично понаша према Филипу и бива суочен управои са њим у шаховском турниру. Радња приче, која је у једном тренутку, обесхрабрујућа по Филипа, окреће се у његову корист јер Дарко услед новонасталих ситуација схвата да није лепо опонашати и задиркивати друге.
Сањин свет трећа је књига поменуте едиције. Говори о сложеном развојном поремећају – аутизму – путем пријатељства које се развија и јача. Животиње попут делфина, пса, коња, зечева, али и мачака имају позитиван уитцај на психо-физичко стање и социјализацију аутистистичног детета. Мачка расе мејн кун долази у породицу девојчице Сање и бива прихваћена од стране читаве породице, али не и Сање – макар тако мисли мачка Ава.
Била сам љута на Сању, јер сам желела да се и она игра са мном. Једном сам јој узела малу лутку којом се игра и бацила је у бару. Хтела сам да и ја њу наљутим. Она је само гледала у лутку и уопште се није нервирала.
Авин свет се мења када почиње да примећује да се мења
свет девојчице – када Сања почиње да је на тренутке примећује. Пријатељство и
исти циљ остварује се у тренутку када се свесно и у истом тренутку несвесно удружују
против комшинице Љиље која често долази у госте код Сањиних родитеља. Али, Ава
ослушкујући свет Сање примећује репетитивне радње, али једну од њих коју посебно
издваја постаће одличје Сањиног света.
Приметила сам да Сања у последње време воли да црта. Тада је она у свом свету облика и боја и цртање јој дуго држи пажњу. То су веома лепи и необични цртежи, јер је и она лепа и необична девојчица.
Љубав према цртању примећује и Сањина васпитачица која
предлаже родитељима изложбу Сањиних цртежа.
У једном тренутку она је пришла Ани и мени, ухватила је Ану за руку и показала јој цртеж на коме сам била ја.
- АВА! – рекла је гласно Сања и удаљила се од нас.
Тада сам схватила да ме Сања воли, али на свој посебан начин.
Схватање и прихватање аутизма као недовољно истражене резвојне сметње представља прави подухват, јер се аутор дотичући ову тему, на веома пажљив начин говори у име све оне деце која се суочавају и бивају суочена са својом посебношћу. Однос околине према аутистичном детету је импресиван, јер околина проналази начина да нама, обичним људима, представи један посебан свет који је знан само деци која живе у том свету.
Једно посебно
пријатељство описано у књизи Необичан дует,
представља допринос разумевању слабовидости код деце и
истанчаности чула слуха дечака Николе и његовог пса Леа. Али, прва ситуација у
којој се сусрећемо у књизи јесте недолично понашање друга из вртића према
Николи.
Понекад је мој друг нервозан што не може да се игра неких игара са својим друговима. Понекад је и тужан, јер га Саша из вртића задиркује да је спор и неспретан. После игре ја сам ту,уз њега и трудим се да га орасположим. Он ме дуго милује, јер му то прија.
Међутим, управо током игре Саша схвата да његово понашање
према Николи није у реду, јер се и сам налази у прилици да на тренутак доживи
Николин свет. А Николин свет? Свет добија на пуноћи оног
тренутка када за рођендан добије клавир и развијајући вештину свирања развија
пријатељство са Леом кроз дует који је све само не обичан.
А ко каже да било шта у животу треба да буде
обично?
Дошао је тренутак да Никола наступи. Изашао је на бину уз помоћ своје наставнице, поклонио се публици и сео за клавир.
Када је мој друг почео да свира, осетио сам да је смирен и да је трема нестала. Сви су га пажљиво слушали и уживали у музици коју мој пријатељ изводи.
Нисам желео да певам док је Никола свирао да га не бих изненадио и збунио, али сам толико био срећан да сам на самом крају његовог наступа пустио свој глас најбоље што могу.
Посебни
пријатељи деце и тугу и радост. Лео са Николом дели много више од тога –
тренутке среће, поноса и разумевања.
У свакодневном животу, сведоци смо недоличног понашања деце попут Дарка или Саше али и охрабрујуће дружине – попут дружине Миле и Сањине васпитачице. Доктори које посећују јунаци едиције су представљени на начин који је значајан по развој детета – јер им дају крила за лет и позитивне вибрације како би деца сваког пута доживела охрабрење и препознала свој напредак. А напредак деце лежи у чињеници да су она већ напредна, само им је потребно препознавање од стране околине како би њихови потенцијали дошли до изражаја. Можда смо и ми сами највећи сведоци да родитељи деце са посебним потребама подстичу посебну црту деце, утичу на развој њихових интересовања и жеља, како би се деца осетила прихваћеним и вољеним од стране околине. Јунаци књига јесу и прихваћена и вољена деца, али не из неког разлога који у себи садржи сажаљење – него из правих и здравих разлога – јер су деца са посебним потребама заиста посебна. Имају посебне родитеље, посебне моћи и посебне пријатеље и у тој чињеници лежи и допринос читаве едиције.
Јелена Стошић Јовић, М.СЦ.
докторанд педагошког факултета у Врању
