Када
бих Вам рекла да свако од нас живи своју бајку, вероватно бисте одмахнули руком
пре него се запитате да ли је заиста тако. Мајкл Канингем је у књизи „Дивљи лабуд“ представио једанаест прича у чијој се есенцији налазе бајке које су
свима нама знане. Али...
Слика
преузета са: http://www.arhipelag.rs/knjige/divlji-labud/
Унапред
познате бајке о чаробном пасуљу, дивљим лабудовима, девојком са дугом косом
која доноси несрећу, зверима и талисманима сада имају крај. Само не очекујте
срећан крај. Очекујте крај после кога ћете се осврнути око себе и запитати се
где сте сусретали све те људе. Вероватно, свуда око себе. Вероватно сте и Ви
један/а од јунака/јунакиња бајки које нам је представио Мајкл Канингем. Можда
ће Вас ови наслови асоцирати на нешто знано само вашем бићу:
- Рашчињени;
- Дивљи лабуд;
- Матора лујка;
- Напасуљени;
- Отровани;
- Мајмунска шапа;
- Човечуљак;
- Калајисани;
- Звери;
- Њена коса;
- Заувек / Потом.
Можда Вам ови наслови
наговештавају бајке које су Вам већ познате. Можда и не. Зато сам почела од
краја. Зато што свака бајка и даље живи. На сваком кораку. Око нас. У нама
самима. Јунаци шетају улицама, раде у кафићима, живе на местима где мислите да
живота нема, у поноћ одлазе на заборављена места. Места где станују они који се
заборављају и/или оне које желимо да заборавимо. Можда, баш поред Вас у аутобусу/трамвају
седи један од Мајклових јунака. Можда. Запитајте се како би јунаци бајки, који
су остали део Вашег бића, живели данас. Да ли би живели или преживљавали? Да ли
би живели или животарили? Запитајте се да ли сте и Ви један од тих јунака.
Верујте у чаролију. Истина коју живимо и јесте чаролија. Можда бисте рекли да
свако од нас живи своју лаж. Не слажем се са том констатацијом. Свако од нас
бира своју истину и своју лаж. Свако од нас бира путеве којима ће корачати.
Бирајте путеве којима се ређе иде, путеве којима још нико није корачао. Само
тако ћете спознати да ли живите истину или лаж. Можда живите у илузији. Илузији
да око нас не постоје ликови о којима Мајкл пише.
П.С.
Уколико сте на почетку одмахнули руком и затворили овај прозор, сигурно сте заборавили
да се када се затвори један прозор – отварају врата. Врата која нам показују да
свако од нас живи своју бајку и да оне бајке које су нам већ знане имају крај.
Свако од нас је јунак бајке само је питање како ће наш лик завршити. Стога, ову
књигу препоручујем одраслим особама које никада нису веровала у бајке. Које
никада нису веровале да свако од нас пише своју бајку. Које никада нису
веровале да сами одређујемо крај наше бајке. Никада нису. Дупла негација. Значи
да некада јесу. Зашто су одрале особе онда, како се чини, заборавиле да би
требало да саме кују своју срећу? Да напишу другачији крај своје унапред
записане бајке? Да треба да се осврну око себе и препознају људе које свакодневно
сусрећу? Да препознајући друге људе препознају себе? Застаните. Погледајте. Око
себе. У себе саме.
П.С.С.
Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете потражити на: http://www.arhipelag.rs/knjige/divlji-labud/
