Када би вам неко рекао да одмор
проведете на селу уместо у граду сугурно се не бисте сложили са тим. Одрасли
нам увек говоре о миру и тишини које можемо пронаћи само на селу, изван буке
града. Како ће се у том миру, тишини и сеоској идили снаћи две близнакиње,
њихов брат и отац који је све организовао, сазнајте у роману Градимира
Стојковића "На брегу кућа мала".
Слика преузета са: http://www.laguna.rs/n3153_knjiga_na_bregu_kuca_mala_laguna.html
Већ трећи дан су се досађивали у овом татином чувеном Недобнику, ког је хвалио на сав глас, објашњавајући предности живота на селу: - Какав ваздух, децо! Бања! Ваздушна бања! Мир... тишина... зеленило свуд около... а тек колико неба има над главом! (...)Кућа татина је била на самом селу, у последњој улици, ако се то могло назвати улицом, јер су иза ње били само воћњаци и виногради, унедоглед.
Кућа, надомак Београда се ни мало није разликовала од куће у којој су живели. Имала је све услове за живот који су били неопходни за одрастање троје деце, интернет, кабловску телевизију и неба над главом, како је Мики говорио. А онда је пала ноћ...
Лепо су се провели то вече, заборављајући где су и због чега су ту где су. И било је све у реду, чак до после поноћи, док нису погасили светла, сва осим оног фењера на улазу, па се сви сместили по постељама. А онда је почело! Најпре се јавио један пас, ту негде, испред куће. Убрзо му се одазвао други, иза куће. Онде и трећи, изблиза као испод прозора. За њим још један, однекуд поиздаље. Убрзо су сви пси овог села, вероватно и остали из сеоске околине, лајали, режали, кефтали, штектали, скамукали, завијали и урликали... (...) Најзад је могло да се заспи. И заспали су. И спавали - не задуго. Опет се јавио један пас, за њим још један, па још један, па је опет читав хор лајао, режао, кефтао, штектао, скамукао, завијао и урликао. (...) - ТАТА! - сад су вриснули све троје углас. Отишао је до регала, отворио фиоку и извадио нешто из ње, пружајући им: - А и ово сам заборавио да вам дам. Чепићи за уши, док се не навикнете. Добри су, пригушују...
Али процес прилагођавања није ишао тако лако. Постоје ситуације у којима чепићи нису били од помоћи, посебно када је комшија радио нешто у дворишту до касно у ноћ. Постоје ситуације које је требало да сами преживе. Да нађу некога ко ће им помоћи у данима који су се чинили веома дугим. Требало им је друштво, још деце. Зато су одлучили да крену према сеоској продавници, где их је касирка упутила на децу.
- Хеј, ћао! - јавила се прилазећи. - Шта могу да учиним за вас? - Овај - прво се огласио Мики - а где су овде иза улаза деца? За тренутак је девојка била затечена питањем, но одмах се насмејала. - Јаворка, злато, опет оно твоје "иза врата"! - окренула се касирки. - Па... у праву си. Хајде, децо, да видите децу. Повела их је десно, иза улаза и показала. Писало је изнад полице: ДЕЦА. И заиста, на полици су биле ствари за децу: пелене, папирне и влажне марамице, беби-креме, штапићи за уши...
Иако се чинило да није било деце,
макар је било забавно слушати Достану, продавачицу у продавници. Достану чије
је име имало историју, Достану која није требало ту да ради.
- Па ја и јесам педагогица! - А!? - опет је зинуо Мики. - Па што радиш у трговини? - паметно је питала Јана. - Е то ја из хобија - и даље се кикотала Достана. Онда се уозбиљила: - Нема посла за нас школске педагоге. Пробала сам у безброј школа и чабар! И где је било упражњено, сместили су се онакви, њихови... ма, нема везе...
(...) Село није имало превише деце, како им је објаснила Достана: шест средњошколаца и неких петнаестак основношколаца. Ипак, било је нешто што је посебно одушевило мале Београђане, а то су била имена, тачније надимци Недобничана, могућих другара за њих овог лета: Дида, Мида, Педа, Гида, Тода, Дода, Чада, Дада, Дуда... Ко би све то упамтио?!
Важно је са у селу има деце. Деце која се ни по чему не разликују од деце у граду. Упознавши Диду и Миду схватили су да су пронашли другаре. Децу налик њима. Децу којој није било важно што се одрасли свађају. Децу којој су срећа и склапање пријатељства на првом месту. Децу која су била спремна да их упознају са својим животом.
- И шта ви радите - питала је Јана - да вам не буде досадно? - Ништа - одговорила је Дида. - Ови мали се љуљају ј клацкају док им не досади. Онда оду кући. То сам и ја радила кад сам била мала... Ани баш и није било јасно: - Али... али... па то је досадно, бесмислено... Има ли нешто занимљиво, некуд да одемо, нешто да видимо?
Није требало много да нађу
одредиште. Манастир. Манастир који је био познат по свом меду. Манастир где су
упознали мајку Сару која је била другачија од осталих монахиња. Другачија по
својим схватањима, свом погледу на свет. Схватањима који су мотивисали
близнакиње на потезе које ће касније направити. А први потез је било изненађење
за Диду којој је био рођендан. План је савршено функционисао, али требало је
само објаснити тати.
- Диди је данас рођендан, а увек код ње само маторци буду и никад није имала своје друштво, па смо јој понудили да буде код нас, као прави рођендан, само ми и они, и Достана, а доћи ће и двојица одавде који нису из њеног друштва, знаш они иду у средњу школу и Ана је играла кошарку с Цигом, па нас је после заменио, мислио да је Јана Ана и онда су изгубили, а ми смо смислиле да направимо праву журку и њих смо позвале, само деда не сме да зна, јер не би пустио ни Диду ни Малог Миду... Ми ћемо да набавимо све и пола ће да дода Достана и она ће да узме од газде из радње са попустом, је л' знаш сад?
Била је то њихова опробана шема: причати, причати, причати, а не рећи оно што је требало, већ само оно што су желеле да остали чују.
И план је успео. Тата је пристао.
Само... како ће проћи изненађење? Како ће Дида реаговати? Како ће Достана
постати део живота деце? Како ће се сви становници села окупити око једног
истог циља? Вишег циља. Сазнајте у роману Градимира Стојковића који нам нуди
много више од праћења ликова и њиговог повезивања.
П.С. Нико од нас није сам. Нико од нас не може сам. Свакоме од нас је потребно друштво. Свакоме је потребна рука која ће нам помоћи када нам је најтеже. Зато бих ову књигу препоручила одраслим особама које мисле да им је сопствени мир важнији од свега. Осама. А када је тешко онда наиђу проблеми. Осврнемо се око себе и схватимо да смо сами. И да смо сами криви што смо сами. Тако нам је било најбоље. А да ли тако јесте најбоље? Зато деца знају шта раде. Деца никада не траже да буду сама. Деца увек трагају за друштвом. За неким ко ће њихов свет учинити лепшим местом. Зато бих ову књигу препоручила и деци. Да потврде какви треба да остану и шта треба да постану. Да знају да свака особа која дође у њихов живот - долази са разлогом.
П.С. Нико од нас није сам. Нико од нас не може сам. Свакоме од нас је потребно друштво. Свакоме је потребна рука која ће нам помоћи када нам је најтеже. Зато бих ову књигу препоручила одраслим особама које мисле да им је сопствени мир важнији од свега. Осама. А када је тешко онда наиђу проблеми. Осврнемо се око себе и схватимо да смо сами. И да смо сами криви што смо сами. Тако нам је било најбоље. А да ли тако јесте најбоље? Зато деца знају шта раде. Деца никада не траже да буду сама. Деца увек трагају за друштвом. За неким ко ће њихов свет учинити лепшим местом. Зато бих ову књигу препоручила и деци. Да потврде какви треба да остану и шта треба да постану. Да знају да свака особа која дође у њихов живот - долази са разлогом.
П.С.С. Хвала издавачкој кући
Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:
Јелена Стошић, M.Sc.
