Учитељица која не жели да одрасте

Милица је приметила да се њени родитељи помало чудно понашају. Сваки час се нешто дошаптавају... потајно се смешкају... плачу, и то кришом...- Чудно, баш чудно! - говорила је себи.

Једне вечери, када се увукла испод јоргана, тата и мама су дошли на ивицу њеног кревета. Очи су им блистале од среће.- Имамо нешто важно да ти кажемо - рекла је мама.- Чекамо бебу! - углас су обоје узвикнули.- Бебу? Чекамо бебу? Изистински?! Постаћу старија сестра!

Понекад, увече, Милица није прeстајала да размишља и сањари.- Постаћу старија сестра, разумеш, медо. Не знам хоћу ли се добро показати.

Увече је тата одвео Милицу у ресторан да прославе рођење њиховог маленог Ђорђа. - Знаш - казао је тата - ако икада осетиш да ти поклањамо мало мање пажње но раније, мораш нам рећи... Испрва можемо негде да погрешимо. Али ја ти обећавам да ћемо дати све од себе да будемо што бољи. У сваком случају, у једно сам сигуран: ти ћеш бити најбоља старија сестра на свету!- А ти си, татице, најбољи тата на свету!

"Гле, књижица о дечацима!", рекао си, помало зачуђено, када си угледао корице ове књиге... Имаш право, ви не падате на књиге које говоре о вама. На први поглед, могло би се помислити да вас занимају само фудбал и видео-игрице! А ми ипак мислимо да те мучи исто толико питања као и девојчице. Само што дечаци ређе о томе разговарају. 

• Да ли дечаци смеју да плачу?
• Живим само с мамом и то је теско. 
• Никад нисам упознао оца.
• Не волим спорт.
• Радио сам "оне ствари" са неком одраслом особом.
• Често желим све да поразбијам!
• Једна девојчица залепила се за мене
• Не примећује ме једина девојчица која ми се свиђа.
• Сви моји другови имају девојке, само ја немам.
• Још се плашим мрака.
• Не могу да се одвојим од видео-игрица.
• Моји родитељи су желели ћерку.
• Још пишким у кревет!
• Презнојавам се и то је грозно.
• Сав сам бубуљичав!
• Не могу да се скрасим на једном месту.
• Не успевам да нађем праве речи за оно што мислим.
• Веома сам стидљив.
• Дирам свој полни орган.
• Мислим да ми је полни орган сувише мали.
• Гледао сам порнић.
• Мама ме понекад баш нервира!
• Мог оца је баш брига шта ја радим!
• Лепо ми је с девојчицама и кажу ми да сам хомић.
• Осећам се тако јадно малим поред других.
• Девојчице све раде боље од мене!
• Нажалост, имам само сестре.
• Пушио сам више пута и плашим се да нећу моћи да оставим цигарете.
• Не умем да разговарам с девојчицама.
• Старији дечаци су ме нарерали да правим глупости.
• Привлаче ме дечаци.
• Заљубљен сам у најбољу другарицу и не усуђујем се да јој то кажем. 

Пробудио сам се јутрос и изненада се сетио нечег што је апсолутно САВРШЕНО. НЕМА ШКОЛЕ ЦЕЛЕ ДВЕ НЕДЕЉЕ. Могу да заборавим СВЕ лекције (и све што ме нервира - као што је на пример, Маркус Мелдру). А могу да се усредсредим само на ДОБРЕ ствари као што су:- Налажење нових начина да изнервирам Дилију. (А има их онолико!)- Цртање сличица (које нервирају Дилију).- Блејање у ТВ и ждрање карамел вафли.- Ждрање карамел вафли и буљење у ТВ. И оно најважније... Свирка у бенду са Дереком (најбољим другаром и комшијом).

ХА! ХА! Имаш фрку. Мама хоће да те види овог часа. ЛУЗЕРУ!(...)Када сам дошао до маме видео сам да држи у руци писмо из школе. Напињем се из све снаге да се сетим БИЛО ЧЕГА што би могло да буде проблем.
Не... не могу ничег да се сетим. (Невин сам.)Али по томе како ме Мама гледа, у фазону /Шта имаш да кажеш у своју одбрану?/ нешто сам сигурно предвидео. Пружа ми писмо да га прочитам.
ОКЕЈ, сетио сам се.

„Најбољи тренутак је овај садашњи“, рекла је мама и додала: „Нећеш спавати код Дерека док не урадиш свој домаћи.“

Лоша вест је да ми зуб сева с времена на време. Не могу да верујем да је распуст ТАКО БРЗО прошао и да сутра опет идем у школу.
Ако мами кажем за зуб, можда ћу добити слободан дан. Али то би значило:1. Да треба да идем код ЗУБАРА.2. Да треба да истрпимсве што ми раде са зубом.3. Да дуго НЕЋУ моћи да једем СЛАТКИШЕ или било шта што има шећер.4. Да треба да надокнадим пропуштене домаће задатке. 

Нема збора, била је то лепа учионица.
Окречена у бело, учионица је имала огромну црну таблу и слике у боји по зидовима. Било је доста столова и дупло више столица. Али чему све то кад је била сасвим, али сасвим, празна.„Ево децо, доводим вам новог ђака“, казала је учитељица Орахова само што је ушла на врата. „Надам се да, да... да... али где су сви?“ - промрмљала је очајно и не разумевајући гледала по празној учионици.„Овде!“ - цијукнула је једна школска торба.„“Овде сам“, одазвала се саксија с процветалим кактусом.„Овде, учитељице, овде“, зашушкао је плакат с таблицом множења.Учитељица је завртела главом и немоћно се спустила на столицу.„Јао“, зајечала је столица, а ногари су јој напрсли од терета.Учитељица Орахова је хитро устала и извинила се:„Столицо, извини, знам да сам тешка, требало би да држим дијету!“„Али ја нисам столица, зовем се Аница и презивам Весела“, зачуо се раздрагани глас. А и како другачије, кад је заиста то била Аница, која је увек Весела, чак и када добије слабу оцену из диктата.

Учитељица је, покушавајући да дође до врха мислила: „Тешко мени, када би ме видео директор како седам по деци! Шта би рекли Аничини родитељи кад би чули да сам села на ту јадну девојчицу? А нови ученик? Шта ли ће тек он да помисли?!“Али од новог ученика, који је малочас стајао поред учитељице, није било ни трага ни гласа. Врата су се с треском отворила - БАМ БУМ ДУМ - и разред је одједном био пун, препун деце.„Шта то би?“ - питала се учитељица.„Шта то би“ - питала су се и деца.У том тренутку врата су треснула и други пут и одједном се испред табле створио дечак. Коса му је била црња од табле а очи исколачене као да тражи некога.БАМ, БУМ, ДУМ, врата су се поново затресла а учитељица је помислила: „Ала је данас промаја!“ - и одмах кренула ка прозору да га боље причврсти, како се више не би отварао.Кад се окренула, на вратима није стајао нови ђак, сад су била двојица и, док су рекао трт-мрт, тамо су стајала тројица ђака! Први је био као други а трећи се од њих разликовао једино по томе што је његова црна коса била коврџава.

Другог дана, када су Лајош, Марош и Пишта Деметер прилазили школи, зачуло се однекуд из жбуња: Беж` те људи,иду црни Цигани,црни им дланови! Дечаци су застали.„Ми нисмо Цигани него Роми“ - узвикнуо је Лајош и претећи стрељао пгогледом око себе.„А нисмо црни“, додао је Марош. „Само црнокоси.“Пишта ништа није рекао, само је пажљиво разгледао своје дланове.(...)„Мама ми је казала да уопште не треба да се дружим са тим Деметеровим дечацима“, шапутала је Мадла другарицама једног дана на школском одмору.
„Је л`? А зашто?“ - избечила се Ратка.„Мама каже да су то Цигани. И да су Цигани прљави и краду.“ 

„Видите, дечаци, ви сте заиста супер момци“, обратила се учитељица Лајошу Покусфуку, Марошу Покусфуку и Пишти Потколару. „Истина је да вам не иде математика... А ни читање... А ни писање... А ни прва сазнања о природи и друштву...“„Трећа, учитељице, трећа“, исправљао је Јакуб учитељицу.„Али зато вам музика, децо, иде од руке. Ви музику имате у крви.“„Како у крви?“ - зачудио се Алеш.„Како могу да имају музику у крви? Некако растворену?“Само што учитељица сада није слушала Алеша. Била је срећна што је најзад пронашла у чему су та тројица враголастих и у много чему неспретних дечака, најбољи. Зна се да је свако у нечему најбољи. Важно је пронаћи У ЧЕМУ.

Часови су се завршили и сви ученици из Калимеровог разреда изашли су у двориште. Учитељица је отпратила Пјера и Скочка до улаза дајући им њихове цртеже. - Цртање портрета вас није баш надахнуло - рекла је учитељица. - Хајде, сигурна сам да ће сутра бити боље. 

-Ух! Што се цртања тиче начисто сам пробао! Пјеро е отишао из школе разочаран и обесхрабрен. Није ни прометио да га пријатељи чекају.- Дођите, не можемо Пјера оставити оваквог! Повикао је Калимеро. - Идемо до њега!

Калимеро, Присила и Валеријано су покушали да развеселе свог пријатеља. Али Пјеро је и даље био тужан.- Плашиш се да ће твоја мама сазнати да си лоше урадио цртеж? - упитао је Калимеро. - Да, зато сам га бацио у смеће.Изненада, Пјерова мама је ушла у собу са цртежом у рукама.- Мој малени Пјеро, не разумем! Па ти иначе тако лепо црташ! Сигурна сам да твоја учитељица не препознаје твој таленат. Пребацићемо те у друго одељење!

- О не! Молим те мама! Признајем, намерно сам лоше урадио јер су друга деца љубоморна.
- Добро Пјеро, али следећи пут рачунам на тебе, мој малени уметниче! 

- Јадни Пјеро! Ако промени одељење , то ће заиста бити неправда! - рекао је Калимеро.Не брини, Калимеро, смислићемо неко решење... Сви у Млин! - узвикнула је Присила.

Младић: Е, госпођо улчитељице... Знате ли шта сте ми тада рекли, пре двадесет година. Не сећате се? Рекли сте ми: Ти ћеш постати позната личност, лекар, писац, инжењер, можда глумац... и вратићеш се једног дана у нашу варошицу да потражиш своју добру стару учитељицу, госпођу Риго... Ја ћу тада бити, како сте говорили, ја ћу тада бити стара седокоса госпођа, заборављена од свих, па и од своје деце, и само ћу размишљати о томе: господе, шта ли је сада са мојим ученицима, каква ли им је судбина донела пут? Где су? Шта раде? Стотине, хиљада мојих ученика, где су они сада? Тако сте говорили, госпођо Риго...