Учитељица која не жели да одрасте

„... У ствари, шта је могао он, стар, болестан човек, оптерећен дуговима, да пружи тој здравој, младој девојци, пуној животне радости? Не би ли љубав према уметнику била страшна жртва за ту девојку и зар се не касније готко кајала што је за њега везала горку судбину? А и уопште, зар је могуће да млада девојка, толико другачија по карактеру и годинама, аволи мога уметника? Зар то не би било психолошка неистина? Ево, управо о томе бих желео да чујем ваше мишљење, Ана Григорјевна...“

„А ког кога је тај стенографски посао?“, заинтересовах се.„Код писца Достојевског. Сад ради на новом роману и намерава да га пише уз помоћ стенографа. Достојевски мисли да ће роман имати око седам штампаних табака великог формата и за цео посао нуди педесет рубаља.“Пристадох без рамишљања. Име Достојевског било ми је познато још од детињства; он је био омиљени писац мога оца.

Стан број 13 налазио се на другом спрату. Зазвонила сам. Одмах ми је отворила постарија служавка, која је преко рамена имала пребачену зелену карирану мараму. Како сам недавно читала Злочин и казну, нехотице сам помислила да је та марама можда прототип оне мараме која је имала тако велику улогу у породици Мармеладових. На служавкино питање кога тражим, одговорила сам да ме је шаље Ољхин и да је њен господин обавештен да ћу доћи.

„А зашто немогуће? Јер ако ваша Ања, како кажете, није кокета, него је обдарена добрим срцем, зашто не би заволела вашег уметника? Шта с тим што је он болестан и сиромашан? Зар може да се воли само због спољашности и богатства? И у чему је ту њена жртва? Ако га она воли, онда ће и сама бити срећна и никад се неће покајати!“

П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3468_knjiga_f_m_dostojevski_i_ana_grigorjevna_laguna.html

1. Чардак ни на небу ни на земљи,
2. Немушти језик,
3. Баш - Челик
4. Златна јабука и девет пауница,
5. Међедовић,
6. Ђаво и његов шегрт,
7. Аждаја и царев син,
8. Змија младожења,
9. Усуд,
10. Ђела,
11. Биберче,
12. Царев син и крилата баба,
13. Три прстена,
14. Лаж за опкладу,
15. Девојка цара надмудрила,
16. У лажи су кратке ноге.

Као што често раде многа деца, и Полисена Ђентилески је, за својих једанаест година безброј пута замишљала да заправо није ћерка својих родитеља.То се, на пример, догађало када би је мајка, да би је казнила због неког несташлука, послала у кревет без вечере. Вртећи се међу чаршавима, мучена више љутњом него глађу (стара Агнес би увек нашла начина да јој тутне парче куглога под јастук), Полисена је давала одушка свом гневу тако што би преметала по глави: „Умрећу од глади. Сутра ће ме наћи мртву у кревету . Једна тако окрутна жена не може бити моја права мајка. Тако се са мном опходи зато што, заправо, нисам њена ћерка већ нахоче, ћерка непотнатих родитеља коју је из самилости отхранила.“И у исцекивању сна, сваки пут би измислила другу причу, у којој су њени прави родитељи увек били веома имућни и угледни људи који су је из неког разлога изглубили и сада су је тражили диљем копна и мора. И они ће убрзо доћи да је одведу и освете се због свих неправди које су јој нанели родитељи који су је усвојили.

Полисена је, дакле, већи део времена била препуна љубави према својим родитељима. Волела је своју мајку и била поносна на њену чидесну лепоту по којој је била позната у читавом округу. Волела је свог оца, с којим је била приснија него што је то био случај у осталим породицама које је познавала, у Кефалуни и околним селима.

Једног недељног поподнева Полисена се са сестрама и осталим девојчицама из Кефалуне играла лоптом на градском тргу. Трговац и његова жена су тог дана отишли кочијом у посету тетки Розалиси на њено имање на селу, али три девојчице нису хтеле да пођу с њима. (...) У наредним месецима Полисена ће се горко покајати што је тог дана одбила да пође са родитељима у посету тетки. (...) „Спусти нос, госпођице! Немаш разлога да се размећеш својом вештином. Ниједна девојчица из добре куће не би свима показивала ноге као да је ћерка циркузаната. Али, дабоме! Ко зна где су те нашле часне сестре пре него што су те дале трговцу и његовој жени.“Полисена је остала као громом погођена. То што је она сама неколико пута помислила да је нахоче, била је једна ствар. Али да је Серафина јавно оптужи да је ко зна где нађена... „Сместа повуци то што си рекла“ - повикала је са зида.„Не пада ми на памет. Сви знају да су те твоји узели од монахиња из Бетлема.“

Полисена није остала да чека испред капије као што је обећала, већ је непримећено пошла са сестрама и сада је стајала наслоњена на зид у ходнику, иза кухињских врата. Срце јој је бубњало као помахнитало. Надала се да ће Агнес узвикнути уз смех: „Каква глупост! Серафина је увек била лажљивица. Ја сам лично својим рукама прихватила Полисену када је изашла из стомака ваше мајке.“ (...) Али стара Агнес, ухваћена на препад, сва се зацрвенела, почела да дрхти и замуцкује, стегнутог грла: „Серафина... али њој је само дванаест година! Ко јој је то рекао? Како је сазнала?“

И тако је узела завежај са намирницама и пребацила га преко рамена. Узела је прасе под једну мишку, а ковчежић под другу и изашла из ћелије. Опростила се од мајке вратарке која јој је отворила капију звецкајући кључевима, и упутила се ка шуми? Па зато што што је то у супротном правцу од градића и трговчеве куће. Није направила ни неколико корака кроз шуму кад је чула звук даира.

Тог дана ми смо били последњи који су инди типа Фина видели живог. Излежавали смо се на ливади у разговарали о љубави и стомаку. "Ја у то ипак не верујем", каже моја сестра, а ја подигнем поглед осетивши благу напетост у њеном гласу. Она ми на сунцу помало изнервирано, као да хоће да ме умири, а онда се поново обрати Хени: "Увек имаш избора. Брига ме ако мислиш да је то љубав - и узгред, НЕ ТРЕБА тако олако да се размећеш речима - али чак и тада, чак и да јесте љубав, ипак можеш да бираш и урадиш праву ствар.""Рекла сам да ми се много свиђа како изгледа", каже Хена.
"Нисам рекла да га волим. Изврћеш моје речи. Уосталом, и не причам о томе. Причам... како ти се срце испуни. У ствари, не, чак не ни срце него стомак. Осетиш то и све крене само од себе."

"То осетиш тачно овде". Џеред стави руку на стомак, који је повелики, знамо да он баш и не воли да на њега скреће пажњу. "И као да је у том тренутку све у шта си веровао погрешно. Или да није важно. И све што је било компликовано одједном је једноставно, као да кажеш један и један су два, јер ти је стварно стомак газда и говори ти да је твоја жеља могућа и да то није одговор на све, али је нешто што ће помоћи да питања буду подношљива."

Инди типови, а? Има их и у вашој школи. Она група с кул и откаченим фризурама, одећом из продавница половне гардеробе и именима из педесетих. Они су веома пристојни, никада нису зли, али су увек ти који су одабрани када дођу вампири или Краљици Бесмртних затреба извор све светлости и слично. Они су сувише кул да би икада, икада радили нешто типа одласка на матурско вече или слушања било какве музике осим џеза, и цитају поезију. Њима се увек дешава нека прича у којој су они главни јунаци. Ми остали само морамо да живимо овде и посматрамо са стране, углавном искључени из свега тога.

У том тренутку зачује се крчање са звучника. Пажња, овде директор школе. Он је Канађанин француског порекла и шта год да каже, увек звучи као да умире од досаде. Мислим да имам лоше и тужне вести које су неки од вас вероватно видели на друственим мрежама. Бојим се да је јутос пронађено тело једног од наших матураната - Фина Брингкмена. За сада нема података о узорцима, али позивамо све ученике да буду посебно обазриви, да не путују сами и да о свему што је сумњиво одмах обавесте надлежне власти. Ако је некоме потребан разговор с психологом или нешто слично, може да се јави у зборницу.

Али онда ја, показујући главом ка стубу дима који се растеже ка планини - и заправо изгледа дивно - кажем: "Све има свој крај. Али сваки крај значи нов почетак." (...) И даље посматрамо ватру, која вероватно јесте само ватра, али је посматрано заједно. Моји пријатељи и ја. У доћи ће то сутра, наравно да ће доћи, када ће све почети из почетка. Али оно је за мене у овом тренутку нека врста зачараног круга, нешто што долази изнутра, само што је овог пута добро. То је зачарани круг с мојим пријатељима и немам ништа против тога да заувек останем у њему. Знам, ако ми буде потребно, они ће ме спасити. Знам такође да ми то можда и неће тако често бити потребно.Гледамо ватру. И гледамо и даље.

У некој земљи преко седам гора и седам мора, некада давно...Ево, тако почиње права бајка. И сви смо уверени да су се праве бајке догађале некада давно. У тамо некој земљи. Није тачно! Права се бајка може догодити било где и било када. Чак и овде. Данас. Не верујете? Тврдим да је то могуће. Затворите очи чврсто. Зажмурите. Свуда око вас је мрак.А сада нагло отворите очи! Брзо, окрените страну - идемо у бајку...

У полумраку, налакћена на прозорску даску, Тања је листала свеску с домачим започетим синоћ, писаним и пре и по подне и још недовршеним. Пролеће је дошло у моју собу - супертема за супермороне. Овај глупави задатак може да се заврши и у понедељак пре школе. Уосталом, има ли какве везе ово шкакљиво, шашкасто вече с безвезном темом домаћег задатка? Школа баш уме да убрља све лепо и романтично у Тањином животу!

Тања је дубоко уздахнула, затворила прозор и упалила светло, али га је одмах угасила. Било је баш грозно пог млечним блеском лустера!Кренула је ка прозору и опет застала. Као да се нешто догодило у том кратком блеску светлости, као да је нешто... неко био ту, мало иза Тање, онамо између прозора и писаћег стола...- Дачо - шапнула је- јеси ли то ти?Њен брат Данило, ђак трећег разреда и сасвим трећеразредни брат, боловао је од суманутих идеја. Главни му је фазон у животу био да се, на пример, привуче Тањи иза леђа и викне јој на уво једно грозоморно: „Бу!“ Иако се то догађало најмање једном дневно, Тања би редовно остајала укочена, насмрт преплашена. А Дача би се раздрагано кикотао као да је извео сјајан штос.- Дај, Дачо не глупирај се више. Видела сам те.
Одлучила је да коначно упали светло. Одлучила је, али није: соба се баш тада испунила сребнрастим плаветнилом, нешним, благим, готово умирујућим...

У суштини, Жељка је мучила досада. Зажмурио је и чврсто решио да спава. А ко да заспи у оваквој тишини... Тишини!? Пренуо се. Откуд ова невероватна тишина? До малочас су она двојица урлала из све снаге на тему „гол - није гол“.Жељко је извукао нос из јастука. Зар телевизор није био угашен? И откуд то плавичасто светло? А плаво је лагано прелазило у љубичасто. Зачуо се фијук ветра, али се чак ни завеса на отвореном није померила.Скочио је с кревета и притрчао прозору. Низ наранџастих и зелених муња готово га је заслепио. Помислио је: „Ватромет!“ Но тишина је била сабласна. Соба се купала у љубичастој светлости.Онда је одјекнуо глас...

Све наше приче доносим у овај врт и пуштам их да удахну зрака, јер међу нама га понекад нестане, пишем. Пишем: желио бих ти рећи нешто што већ ниси чула, нешто што ћете излечити од свих нестанака, од неизговореног, али ријечи за то не постоје. (...) Пас из твоје улице још је између нас, али где су те лисице? Пишем: ова гомила кавеза, ова гомила душа, сасвим би лако могла бити град, али јој недостаје прошлости, недостаје јој деце.

Тако је говорила моја жена. Била је то добра жена, великодушна и мудра жена, а с њезиним мозгом све је било у реду. Ако и није, чврсто сам вјеровао да ће се убрзо вратити на старо. Заједно са свиме осталим, свиме до чега нам је некада било стало а сада смо морали гледати кроз далекозор. Наравно, ни у то нисам могао бити сигуран, али за неке ствари једноставно требаш бити вјерник. А мени никад није био проблем молити; никад, све док сам имао зашто. А овај пут, било је нас четверо: моја жена и ја, и наше двоје дјеце, двоје дјеце, понекад нисам могао ни мислити, живот ми је био празан, али срце ми је било пуно. На крају сваког дана, назовите ме лудим, али желио сам да потаје вјечно.

Није било сумње: Зазу Мајаковски је био луд. Упознао сам га у лудници, гледао га како бјесни по лудничком ходнику, видио како га тројица крупних болничара склапају као лежаљку и паркирају у лудачку кошуљу, а све и да није било тога - било је ту то име: чак ни у касном самоуправном социјализму, чак ни покрај златних осамдесетих, нитко нормалан се није звао Зазу Мајаковски.(...)Тако је говорио Мајаковски. Говорио је о прошлости, будућности, штандовима и дјеци, неуморно и похлепно, као да ће му већ сљедећег трена понестати ријечи. 

Некада давно у једном градићу на обали Средоземног мора живео је  стари столар Ђузепе, звани Мудри Нос. Једнога дана до руку му дође обична цепаница. Он је узе како би издељао ногу за сто. И само што поче да је теше, зачу се танак галсић који му рече: - Јој, јој, лакше, молим!

Столар стаде да се осврће, али није успео да утврди ко то говори те помисли да му се учинило. Али када се Ђузепе вратио своме послу, гласић се поново јавио. Сада се већ озбиљно уплашио. Чак му се ознојише наочари. Претражио је сваки угао собе, увукао се у огњиште и гледао у димњак, али није видео никога. Кад је најзад наставио да ради, опет да неко упита: - Зашто ме штипате? - Старац у чуду седе на под.

Утом до њега сврати пријатељ, верглаш Карло, који је некада песмом и свирком зарађивао за живот, а сад беше стар и болестан. (...) „Баш добро, отарасићу се ове шашаве цепанице“, помисли Ђузепе, а наглас весело рече: - Ништа лакше. Узми ову цепаницу са стола и однеси је кући. Изрежи из ње лутка, научи га да говори смешне речи, пева иигра, па пођи с њим по двориштима. Зарадићеш за корицу хлеба и чашицу вина.

Буратино је посматрао оца својим округлим очицама, а овај му начини дуге ноге од прутића па га стави на под да научи да хода. Чим стаде на ноге, лутак се усправи па најпре гегуцаво, а онда све сигурније поче да хода код најзад не излете на улицу. Кад се вратио из шетње, опет је зачикивао тата Карла све док се није уморио. Тада је стари верглаш разумео да нема друге него да свог синчића пошаље у школу да се научи реду и стекне знања. Опростио се са својим јединим капутом и отишао да га прода како би купио буквар.