Учитељица која не жели да одрасте

Открићу само ако то баш желите да знате јер сте, у брзој идентификацији с главним ликом, већ спремни да патите због мене и са мном. ОК, сами сте тражили! Зовем се Катерина Антоанета. (...) Распричала сам се, али то се догађа и на почетку најбољих романа. Стварају се контраст, амбијент, атмосфера. Представљају се главни ликови. У ствари, сада морам да вам дам мало информација. А међу ликовима мој брат је посебно важан јер цела ова прича почиње од њега или, боље речено, од изазова у виду опкладе коју ми је он упутио. 

- Еј Катерина - рекао је - да ли би ти прихватила такву опкладу?  - Шта хоћеш да кажеш?
- Изазивам те да сад, кад смо дошли у град, нађеш најбољу другарицу. И бићу великодушан: даћу ти месец дана. Мислиш ли да можеш да успеш?

Уопште није била мој тип. Стално је жвакала жваку, уз гласно и непрекидно цоктање језика о непце, испрекидано пуцкетањем великих надуваних балона. Онда је са ивице усана морала језиком да прикупи прилепљене остатке жваке, углавном ружичасте. Личила је на неког преживара. (...) - Хоћеш ли са мном на сладолед у суботу у три? Ја частим! Знам једну добру посластичарницу ... екстра! - додала сам прилагођавајући се њеном жаргону како бих стекла веће шансе да се спријатељимо. - Како да не, обожавам сладолед! 

Александра је, међутим, била мој тип. Уочила сам је већ првог дана школе јер је села у средњу клупу у првом реду, испред катедре, ону коју обично сви избегавају. То је знак да је штреберка или у најмању руку озбиљна и студиозна. Мене су због чињенице да сам озбиљна и студиозна увек сматрали досадном и зато избегавали као могућу другарицу. (...) И онда сам кренула прескочивши одједном око деценију и по срамежљивости:  - Је л' хоћеш да се прошетамо мало ових дана? Могле бисмо да одемо на сладолед на једно посебно место. - Код Криспина? - упитала је. (...) - Је л' ти одговара у два? Јер у три имам неку обавезу - рекла сам већ збуњена тим вишком друштвеног живота и ризиком од нагомиланих састанака.

Код ње, Валентине Валенти, прво што сам уочила, а што никоме није могло да промакне, била је лепота. Валентина је била прелепа. Али можда и нешто више од тога, јер има лепотица али немају све шарма. Из Валентине је избијао посебан шарм. (...) - Сладолед код Криспина. Али не мораш да ми га понудиш, можемо да се нађемо тамо ових дана и да попричамо или да се прошетамо заједно. - Како да не! Можемо сутра, ако хоћеш. Ја ћу бити у том крају одмах после ручка.  Тренутак панике и изненадни напад свести о чињеници да ћу морати да поједем три сладоледа током поподнева - мало превише и за једну обожаватељку сладоледа као што сам ја. - Па, одмах после ручка не могу. Је л' би могло у четири, пола 5? - ОК, у пола 5 код Криспина. 

Стигла сам толико раније да сам, наравно, управо када је дошла Александра, била окренута на другу страну и осетила како ме неко лако удара по рамену. Окренула сам се и са огромним изненађењем и запрепашћењем нашла се пред комплетним триом: са Александром су биле и Барбара и Валентина.

Тог првог поподнева када смо све четири биле код Барбаре крстиле смо нашу групу Четири Муве, наздравиле смо пивом Барбариног тате које смо нашле у фрижидеру (мени је безвезе, али се нисам усудила да се повучем) и онда смо се заклеле на верност, вечито пријатељство и узајамну помоћ типа сви за једног један за све! Само што смо ми повикале:- ЈЕДНА МУВА ЗА ЧЕТИРИ, ЧЕТИРИ МУВЕ ЗА ЈЕДНУ! Александра је рекла: - Ако нека прекрши ову заклетву, нека јој испадну сви зуби!