twitter
rss

„Koњић Грбоњић“ - према оригиналу П. П. Јершова написала Гордана Малетић (Београд: Evro Book /2016/)

У једном царству, далеко, далеко, беше мирно сеоце неко. У њему старац са сина три, прва му двојица паметни. Тако о њима цео свет каже, али за трећег не лези враже, ништа се добро није рекло, те му се име - блесан - стекло.

Данас имам прилику да Вам представим књигу „Коњић Грбоњић“ из едиције „Заборављене приче“,  коју је према оригиналу П. П. Јершова написала Гордана Малетић.

Слика преузета са: http://www.evrobook.com/konjic-grbonjic.html#sthash.9Zb1arvR.dpbs

Тамо далеко у сеоцу том, живео није свако по свом. Свако је радио посао за себе, када дође зима да не зебе. Три брата су радила на пољу, али спази тамо јаку невољу.

Гајили они пшеницу, млели, па је у градић возили бели. Ал` неко ноћу пшеницу гази! Лопова тог још нико не спази. Зато сад браћа чувају стражу, јунаци хоће да се покажу. Али их сан превари глатко, па су двојица заспала слатко. Само тек онај шашави Иван, лопова хоће да ухвати киван.


Нико од њих слутио није, какав се иза пшенице лопов крије.

Кобила дивна најпре је стаа јер се грдно испрепадала, а онда га великом силином гурну па уплашено низ поље јурну. Насмејан момак није се дао па је побеђен лопов утом стао и најзад, видевши да неће утећи, прозбори он ове речи: „Чуј, драги дечко, сад си мој газда. Ја ћу те зато слушати вазда. И рећи ћу ти: има три дана, ја сам родила два коња врана. А после тога још једног приде, каквог никада свет не виде...“


И заиста таквог на свету имало није, али је дечак морао да га крије. Од своје браће, од света и свих, морао је да остане тих. Јер коњ је имао моћи какве нико видео није, али је морао да их пажљиво крије. А какве има коњић моћи? Шта ће се десити преко ноћи? Како ће Иван изаћи са свиме на крај, какав ће крај бити сам сазнај.

П.С. Препоручила бих ову књигу свима онима који верују у добро у људима, свима онима који добро носе у срцу. Јер, да није таквих који верују не би ни било вере ни у шта. Зато што такви људи постоје, зато постоје и ове приче, да нас подсете колико свако од нас вреди.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Evro Book на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.evrobook.com/konjic-grbonjic.html#sthash.9Zb1arvR.dpbs


Јелена Стошић, М.Sc.

Ознаке:
0 коментара |

"Како да преживиш ако си девојчица" - Емануел Ригон и Бернадет Коста-Прад (Београд: Креативни центар /2015/)

Дивно је бити девојчица! Док одрасташ откриваш нове могућности у животу. Твој однос са другима се мења. Понекад ти је највећи савезник мајка, понекад си блискија са другарицама. Почињеш да скапаш права пријатељства. Почињеш да се заљубљујеш. Али, није ни мало лако бити девојчица. Посебно у време када се све мења. Када се сама мењаш. Зато имам прилику да представим књигу која је намењена свим девојчицама. Књигу коју препоручујем управо због тематике којом се бави, проблемима одрастања.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C284

Драге девојчице,

Како сте? Надам се да је већина вас до сада склопила пријатељства, а да сте се скоро све заљубиле. Уколико нисте, или вам нешто баш и не иде од руке, сада постоји решење. Решење није ћутати и не питати. Решење се добија тако што причамо о проблемима. Јер одрастати није лако. Сви се мењамо. Важно је да за то време промена схватите колико сте и даље вредне и лепе. Да, вредне сте. Вредне сте зато што нигде, али баш нигде на свету не постоји девојчица попут вас. Да, лепе сте. Многе од вас налазе себи мане. Нормално је да се мењамо током процеса одрастања. Али, уместо што себи налазите мане, нађите све оно лепо што вас описује. Сами себи смо највећи критичари. У књизи коју ти представљам, „ Како да преживиш ако си девојчица“ можеш пронаћи много корисних савета који ће ти олакшати понашање. Знамо да имаш много потешкоћа које се чине нерешивим. Решиве су, само их сагледај са друге стране. У томе ће ти помоћи ова књига. Даће ти конкретна решења за следеће проблеме:

  • Сви дечаци гледају у моју другарицу;
  • Никад нисам пољубила неког дечака;
  • Да ли је то страшно?
  • Мислим да су дечаци прави идиоти.
  • Волим га, али се не усуђујем да му то кажем;
  • Треба да носим протезу! Ужас!
  • Живим само с једним родитељем и то ми тешко пада;
  • Живим само с татом;
  • Живим само с мамом;
  • Нервира ме кад ме сви дечаци гледају;
  • Тату занима само мој брат;
  • Имам менструацију, то није пријатно;
  • Плачем без разлога;
  • Не желим да идем на базен с дечацима;
  • Никако да стекнем најбољу другарицу;
  • Моји родитељи гунђају кад телефонирам;
  • Нико не поштује моју приватност;
  • Неки човек ми је на улици показао свој полни орган;
  • Не желим да ми дају мушке надимке;
  • Не желим више да ме мама шиша;
  • Није ми дозвољено да сама одлучим шта ћи да обучем;
  • Нека одрасла особа присиљавала ме је на секс;
  • Мислим да је мој дечко заљубљен у моју другарицу;
  • Моји родитељи су желели сина;
  • Стално сам заљубљена;
  • Сатима разговарам с другарима на нету;
  • Боље се осећам у друштву млађих од себе;
  • Желим да се сама возим аутобусом;
  • Мој брат се подсмева мојим часописима;
  • Моје другарице разговарају само о крпицама, а мене то не занима;
  • Мој брат не ради ништа и понаша се као цар;
  • Мом брату дозвољавају све, а мени ништа;
  • Стидим се што додирујем стоје гениталије;
  • Тата ме стално мази, а то ме нервира;
  • У последње време мама је врло строга према мени;
  • Упомоћ, моје груди расту!
  • Сви се понашају према мени као према беби јер још имам меду;
  • Сва сам бубуљичава!
  • Ноге су ми длакаве, па се не усућујем да носим сукњу;
  • Плашим се да ћу се превише угојити;
  • Сви ме посматрају као промашеног дечака;
  • Имам само браћу;
  • Моји родитељи не желе да се шминкам.


Емануел Ригон и Бернадет Коста-Прад су препознале неке од проблема са којима се сусрећете док одрастате. Не муче свакога од нас исти проблеми, али ако нађете свој проблем међу овима, нађите књигу. Књига ће вам на најбољи могући начин помоћи да лакше одрастете. Не заборавите да разговарате са својим родитељима. Разговарајте о свему што вас мучи. Сваки проблем има решење, јер да нема решења не би ни био проблем. Сви ти проблеми одрастања ће вам помоћи да одрастете. До тада немате потребе да се бринете.

Срдачно,
Ваша Учитељица која не жели да одрасте

П.С. Књига „Како да преживиш ако си девојчица“ представља скуп питања, одговора и корисних савета који могу послужити свакој девојчици која се сусреће са потешкоћама одрастања. Вредност ове књиге није само у практичним саветима, већ и у тематици којом се бави а која покреће и табу теме. Зато што је толико табу тема, зато и деца наилазе на проблеме о којима ни са ким не смеју да говоре. Зато је не бих препоручила само девојчицама, већ и учитељима/учитељицама и наставницима/наставницама који се сусрећу са предметом Грађанско васпитање. Ова књига може послужити као узор који ће се налазити у неком сакривеном делу учионице. Да, мислим да ову књигу можете и сами направити како бисте конкретне проблеме решили. Нађите свеску. Нађите начина да онај који пише проблем буде сакривен од осталих. Нађите начина да ту свеску вратите поново на старо место са конкретним решењем проблема. Будите мудри јер су деца осетљива. Свака ваша реч се може протумачити погрешно. Зато ову књигу препоручујем и родитељима. Управо због речи које знају да упуте деци. Будите разумни. Сетите се како је бити дете. Сетите се како је бити дете које тражи своје место под Сунцем.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C284


Јелена Стошић, M. Sc.

Ознаке:
0 коментара |

„Зец из шешира“ - Весна Видојевић Гајовић (Београд: Лагуна /2016/)

Породица.  Далеко од породице какву свакодневно срећете. Породица какве нема нигде на Балкану. Можда и нигде у свету. Магична породица. Или је, како се чини магија и илузија главна одлика ове породице. И то наследна одлика која се преноси са колена на колено до „дединог дудука“ који није могао да схвати игру јер када би је схватио, онда би она изгубила смисао. Данас имам прилику да Вам представим књигу Весне Видојевић Гајовић која говори не само о емоционалном сазревању једног дечака већ и о породици која је на ивици илузије о савршеној породици.

Слика преузета са: http://www.laguna.rs/n3076_knjiga_zec_iz_sesira_laguna.html

Отварање наше радње стално се одлагало. Моја мајка Борка је тврдила да ће због тога начисто пошизети. Тетка Гини, својој рођеној сестри, објаснила је телефоном. (...) Телефонирање је било велика Боркина страст. Иако је тетка Гина готово свакодневно навраћала до нас, мајка ју је по неколико пута на дан звала телефоном и веселим или тужним гласом препричавала новости и догађаје. (...) Никад ме о догађајима у кући нису обавештавали, али сам ипак био у току завхаљујући разрађеном систему прислушкивања телефонских разговора моје мајке.


Поштар је био тај који је доносио обавештење о трајању разговора. И обавештења нису била ни мало пријатна. Али, дечак је приметио да је последњег месеца нешто било другачије.

Приметио сам да јој се већ неко време не супроставља јер је мама била веома раздражљива и сваког тренутка је могла да заплаче због ситнице или - што је било још горе - могла је да се извиче на првог члана породице који се случајно нађе у њеном видокругу. Осим што сам схватио да бебе не доносе роде, у шта ме је бесмислено упорно убеђивала тетка Гина, знао сам да су одрасли променљивог расположења и да им се у неким незгодним ситуацијама треба склањати с пута. Та прва животна сазнања нисам имао с киме да поделим и све закључке сам држао у глави чекајући да ми се већ једном чекајући да ми се већ једном роди брат, па да, ако буде паметан и ако буде хтео да слуша, своје мисли порелим с њим.


Неко је чекао брата, неко одварање радње која би нудила све што се тицало магије. Да, магије. Илузије. Мађионичарских трикова који су се преносили са колена на колено. Није ни чудо што су радњу назвали „Мађионичар“. А радња је нудила много више од реквизита и самих трикова. То је једна од оних радњи које „имају душу“, због чега су је деца посебно заволела. Сва деца, осим „дединог дудука“ који никако није могао да докучи неке од трикова. Иако је деда написао књигу о триковима и начинима извођења истих, све се чинило страним. Суштина трикова није била у њиховој комплексности колико је контакт са публиком одигравао значајну улогу у свему томе. Све се учило. Од амајлије до обрва. Од одела до гестикулације. Апсотутно све. Да ли ће „дедин дудук“ успети да савлада све што се од њега тражило? Да ли ће успети да се спреми за школску представу (јер је раније обећао да ће са својим оцем извести неке од трикова)? Ко ће се уселити у једној соби радње? Да ли ће деда успети да пренесе своје умеће на некога? Ко је Буле и како ће он обележити процес одрастања дечака? Одговори на сва ова питања се налазе, управо у самим питањима. На вама је да пронађете питања на одговоре или одговоре на питања.

П.С. Кажу да је одрастање одустајање. Од чега одустајемо када одрастамо? Да ли се нечему враћамо у нади да ћемо надокнадити изгубљено? Из једног питања се рађају више нових. Колико нових питања је у стању да постави један дечак који одраста. Дечак који не може да схвати сам процес одрастања. Зато ову књигу препоручујем свима онима који одрастају. Свима онима којима процес одрастања доноси мноштво питања. Да ли је одрастање илузија? Или је илузија све што нам је знано? Да ли све може да се промени у једној секунди? Све је питање само једног трика. Зато бих је препоручила одраслим особама, оним особама које немају времена да се запитају како деца одрастају. Оним одраслим особама којима се чини да су им деца одрасла „преко ноћи“. Јер, деца не одрастају преко ноћи. Ни преко дана. Она одрастају у међувремену када покушавају да схвате шта ће се променити када одрасту. А онда? Шта ће се онда десити? Да ли ће, ако немају довољно пажње порасти у брижне људе?
П.С.С Уместо што се питате, правац књижара Лагуна. Тамо ћете пронаћи књигу „Зец из шешира“ и схватићете ко је, уствари зец. Можда се зец крије у свако од нас. Такође, Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3076_knjiga_zec_iz_sesira_laguna.html.
Захвалила бих се издавачкој кући Лагуна на послатој књизи.


Јелена Стошић, М.Sc.  

Ознаке:
0 коментара |

"Седам вештица, једна венчаница" - Ева Иботсон (Београд: Одисеја /2016/)

Чујте и почујте!
Ариман Грозни, моћни чаробњак са севера, сазнао је да ће га заменити још јачи и моћнији наследник. Ко ће то бити? Колико ће времена чекати на њега? Или њу? Сазнајте у авантури која ће вам до детаља објаснити како се постаје чаробњак. Авантури која почиње наследиком а завршава се венчаницом. Да ли ће се један од најмоћнијих чаробњака, можда, оженити? Много питања и много једноставних одговора. Само је питање на који начин ће те наћи решења на проблеме (захтеве) који се постављају испред сваког од нас.

Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/632-sedam-vestica-jedna-vencanica-detaljno

Чим су добили бебу, господин и госпођа Нагризало знали су да неће бити ни налик на другу децу.Као прво, њихов дечачић је дошао на свет са свим зубима. (...) Као друго, бебац је из петних жила вриштао кад му мењају пелене, али никад није стварно заплакао. Такође - што је можда и најчудније од свега - чим су га довели из болнице и у дневној соби запалили пријатну ватрицу, дим из њиховог димњака почео је да се повија на супротну страну од оне на коју је дувао ветар.Новопечени родитељи су у почетку били збуњени. Међутим, господин Нагризало је веровао да за све на овом свету постоји објашњење у некој књизи, само ако човек зна где да га тражи. Запутио се право у Тамниловску градску библиотеку и бацио се на читање. Читао је, и читао, понајвише о црној магији и вештичарењу. Тако је сазнао да се у веома раном узрасту може препознати да ли ће неко дете постати вештац или вештица. Сместа је отишао кући и све то препричао жени.


Обична беба по имену Ђорђе је постала ни мало обична беба по имену Ариман (по чувеном и прилично злочестом персијском чаробњаку). А шта би било да су родитељи Ђорђа били само обични родитељи који своје неостварене жеље и снове стављају испред жеља и снова детета? Срећом, Ђорђе, тачније Ариман, је дете које је одрастало у породици пуној разумевања.

То није било лако извести. Тамнилово, градић у којем су живели, сасвим је обично место, пуно нормалних људи. Иако су подстицали малог Аримана да што више вежба, није им било ни мало пријатно што им хранилица за птице привлачи суморне лешинаре и што морају да објашњавају комшијама зашто се јабука у њиховом дворишту преко ноћи претворила у труло црно стабло у облику мртвачке руке.


Како је Ариман напредовао брже од остале деце, време за осамостаљивање је још брже досло. Требало је пронаћи мање весело место које није било близу града. Једино се замак Грозмор издвојио од осталих понуђених здања по својој величанствености, али у ни мало позитивном смислу. Суморан, хладан, удаљен од града. Замак који је дисао као једна душа са духовима прошлости.

Године су пролазиле. Иако је Ариман ретко напуштао своје имање, његова слава се ширила. Људи су га називали Ариман Грозни, Светломрзац и Чаробњак са севера. О њему се свашта причало: да може да призове звук грмљавине пре муње, да се дружи са Белзебубом лично...Ариман, међутим, није обраћао пажњу на све то и просто је у миру настављао свој рад. Стасао је у веома високог и згодног младића црних и ужарених очију, густих бркова и носа закривљеног попут прамца на викиншком броду. Упркос свему томе, није изгледало нимало коцошки.


Напоран рад није морао да води само раду. Сваком раду је потребан одмор. Није могло још дуго овако како је било до сада. И све чиме се бавио до тада постало је досадније.

"Жвакостоне", рекао је слуги који му је донео доручак. "Уморан сам. Поништен сам. Досадно ми је."(...)Ариман се намрштио. "Знам, знам. Дужност зове. То ми је јасно. Само, колико ћу још моћи овако? Колико дуго, Жвакостоне?" Чаробњак се намрштио и у очају замахао рукама. "Колико дуго?"


Остало је урадити само једно. Пронаћи особу која зна још колико дуго ће Ариман бити власник не само дворца већ и свих моћи које поседује. Есмералда је била једина у маси људи која је знала одговор на свако питање, пре него јој је питање и постављено.

Есмералда је уморно склопила очи. „Зар баш све морам да ти цртам?“ Уозбиљила се и почела да прича: „Ускоро ће доћи нови чаробњак чије ће моћи бити веће и црње од твојих. А када се тај велики чаробњак појави, ти, Аримане Грозни, моћи ћеш да скинеш с асвојих плећа бреме сила зла и таме које си толико дуго носио.“


Кажу да су две главе паметније од једне. Зато је Ариман створио троглаво чудовиште које је будно пратило долазак новог чаробњака. Како није било ни назнака доласка некога ко би поседовао веће моћи од оних које је имао чаробњак, остало је само једно. Женидба. Син. И само ако добије наследника, Ариман ће добити разрешење својих мрачних дужности. И само ако пронађе жену.

„Али како да одаберем?“ - упитао је Ариман. Био је веома блед и глас му је био једва чујан. „То мора да буде вештица из Тамнилова. У супротном ће сигурно доћи до проблема. Али, како да одлучим која ће од њих постати моја жена?“


Одабир жене се претворио у такмичење. Не било какво такмичење, него такмичење које је укључивало све стандарде које прописује „Мис света“. Овог пута се није бирала најлепша него најмрачнија, најзлобнија и најмоћнија вештица. Која ће се вештице пријављивати? Која од њих ће победити? Да ли ће се ариман двоумити? Да ли ће, заиста, добити наследника или ће наследник доћи? Сазнајте у више него узбудљивом роману Еве Иботсон који ће вас подстаћи да, можда и ви, направите такмичење.

П.С. За све, апсолутно све, што постижемо у животу је потребан добар избор. Посебно када је у питању избор животног сапутника. Не, то није дужнност која се мора обавити. То је много више од дужности. Много више од обавезе. То је почетак живота. Зато пажљиво бирајте. Можда свом мраку додате светлост.  
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/632-sedam-vestica-jedna-vencanica-detaljno


Јелена Стошић, М. Sc.

Ознаке:
0 коментара |

„Утварела и тринаест духова“ – Џеронимо Стилтон (Београд: Еvro book /2013/)

Куда бисте кренули када бисте тражили инспирацију? Кроз време? Кроз пустоловине? Да ли бисте кренули од самих себе или од прича око себе? Зависи од тога шта желите да напишете. Ако пишете стварно чудну, али моћну причу требало би да кренете од својих интересовања како бисте дошли до стварно чудног, али моћног наслова. Милсите да је лако бити новинар, да је лако бити писац? Преварили сте се. „Утварела и тринаест духова“ ће вам и те како потврдити да нисте били у праву ако сте помислили да је лако бити писац који је у стању да напише стварно чудну, али моћну причу.

Слика преузета са: http://www.evrobook.com/utvarela-avetic-i-trinaest-duhova.html#sthash.umTEFeSh.dpbs

Вече се спустило брзо као муња на Мишоград а тама је прекрила зграде, дрвеће и аутомобиле. Само је светлост пуног месеца обасјавала улицу.
Стресох се и убрзах корак. (...) Вероватно се питате шта сам тражио на улицама Мишограда те ноћи. Па, заправо, заборавио сам у канцеларији чланак на коме сам радио: истраживање о књигама страве и ужаса...


Истраживање о књигама страве и ужаса се заиста претворило у ужас и страву илити страву и ужас, заиси од тога како гледате на ствари око себе. Џеронимо Стилтон је те ноћи видео само упаљено светло у својој канцеларији. Само у својој канцеларији. Све би било много лакше да није била ноћ пуног месеца, али... у осветљеној просторији га није сачекало само истраживање које је заборавио, већ и ново истраживање које је чекало да буде објављено. Чудно, али моћно.

Тек тада сам га препознао: био је то Вртимиш, кућни шишмиш чудновате породице Аветић. Пре него што сам стигао да проговорим, он спусти на мој радни сто запечаћен свитак пергамената, који је стегао у шапама, и одлете у мрачну ноћ, крештећи:
-          ДА СЕ ОБЈАВИИИ!
БЕЗ РАСПРАВЕЕЕ!ТО ЈЕ НАРЕЂЕЊЕЕЕ!(...)Била је то једна дуга прича смештена у далеку Тајанствену долину, приповест о невероватно ЈЕЗИВОЈ АВАНТУРИ коју је доживела моја пријатељица Утварела Аветић. Било је ту и мноштво илустрација које је она лично нацртала и то веома... оригиналним стилом!(...)Укратко, сви су били одушевљени причом коју ми је послала Утварела и тако... објавио сам је. Зове се УТВАРЕЛА И ТРИНАЕСТ ДУХОВА. Јесте, то је књига коју управо држите у шапама... 

Утварелина прича је много више од прича за лаку ноћ на које сте навикли. Ово је прича која вас може оставити будним. Можда са упаљеним светлом. Никад се не зна. Ко је Утварела Аветић? Како је одлучила да напише причу баш о Тајном животу духова уз Тајанствене долине? Зашто баш тринаест духова? Где их пронаћи? Ко ће јој помоћи у откривању мистерија? Даћу вам само наговештај где се духови налазе:

- Сетио сам се! Памтим да је деда дединог деде мог деде увек говорио да је вила Шекспирових опседнута духовима... Чула си за њу? То је један прекрасни злокобни летњиковац у Улици сабласти 13, на периферији Страхограда. Зашто не одеш тамо да бациш поглед?
Утварела га загрли: - Одлична идејa, деда, одмах идем у ВИЛУ ШЕКСПИРОВИХ.

Уколико се плашите духова, никада, али баш никада немојте ићи ка Улици сабласти, а посебно не ка броју 13. Тамо они живе. А да ли су тако страшни као што се чине? То остављам вама да откријете.

П.С. Оригинална, маштовита и иновативна. Књига каква се може очекивати само од Џеронима Стилтона. Свет Џеронима Стилтона живи много даље од Мишијих новости, много даље од свега што можете да замислите. Питате се зашто се од толиких књига које нуди Евро Боок опредељујем, између осталог, најчешће за књиге Џеронима Силтона. Волим његов стил писања, иако сам по годинама у групи оних који се сматрају одраслима. Дух који путем писане речи гаји Џеронимо Стилтон је дух детета које живи у сваком од нас. Зато и препоручујем ову књигу онима који (не)знају како да очувају дете у себи. Само замислите како би реаговали да је свако од нас одрастао уз овакве књиге? Књиге препуне илустрација, књиге које вас позивају на маштање, књиге које вас позивају на стварање. Свако од нас би требало да преиспита себе. Где грешимо при одабиру књига? Управо у томе што детету чија је машта бесконачна дајемо књиге без слика, како би само развијало машту. Делимично се не слажем. Ако сагледамо савремено дете, дете које одраста уз компјутер и игрице, детету коме свет маште блокирате отварањем света информационе технологије, требало би да се запитамо како да дете вратимо књизи. А посебно оним књигама без слика. Треба поћи обратим путем. Дајте детету књигу пуну илустрација. Детету коме је све на дохват руке, свака слика, свака замисао, свака информација, свет маште остаје нејасан. Раније је било обратно. И било је добро. Никада није било касно да научимо да користимо нове уређаје који нам се нуде, али може да буде касно ако желимо да укључимо свет бескајне маште у свет који се може угасити и упалити по потреби. Машта нема дугме којом је можете искључити, ако је од најранијег доба гајите. Зато, правац књижаре по своју књигу Џеронима Стилтона, када је отворите сазнаћете зашто је намењена свима онима којима је остала машта као једини излаз из света који живи „на клик“.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Евро боок на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.evrobook.com/utvarela-avetic-i-trinaest-duhova.html#sthash.umTEFeSh.dpbs



Јелена Стошић, М.Sc. 

Ознаке:
0 коментара |

„Песме, Електра“ - Данило Киш (Београд: Архипелаг /2014/)

„Дубоко сам био уверен, као и сви они који почињу да се баве литературом, да сам песник. (...) Целог живота припремао сам се да будем песник; али схватио сам одједном да сам се преварио. Готово сви наши млади песници данас певају боље од мене и поред свих мојих припрема и духовних напора, из једноставног разлога што су бољи песници од мене. Написао сам четрдесет-пет песама које су добре зато што су различите од тих које су написали. У својој књизи есеја оставио сам четири песме до којих ми је стало; то је нека врста лирске заоставштине, сведочанство“.

Овако се некада обраћао Данило Киш свима који су схватали његов стваралачки опус. Онима који га нису схватили оставио је у завештање књигу коју имам прилике да Вам представим данас. Књигу која је намењена свима нама који схватамо или не схватамо поезију која живи и путује кроз васиону и векове.

Слика преузета са: http://www.arhipelag.rs/knjige/pesme-elektra/

„Песме,Електра“ обухвата тридесет пет песама које су штампане за време живота писца, тринаест њих које Данило Киш помиње није штампано за време његовог живота. Питате се шта је то што покреће некога да ствара. Да ли је то жеља да се у маси истих буде другачији или да се у маси другачијих буде исти? Шта је то што је чинило биће Данила Киша, биће са којим се данас многи поистовећују можете сазнати у стиху који ниже танане непрекидне нити постојања. То је само први део књиге, који чине песме, и то:
  • Опроштај с мајком,
  • Сусрет с мајком у јесен,
  • „Крају мог дјетињства...“,
  • Записи на листу,
  • Сјутра,
  • Пјесма о Јеврејки,
  • Биографија,
  • Сватови,
  • Клавир,
  • Залазак сунца,
  • Песма о песми,
  • Мртва природа,
  • Излет на светионик,
  • Светлости велеграда,
  • Ново гробље,
  • Златна киша,
  • Анатомија мириса,
  • Јесен,
  • Раштимовани клавир,
  • Тропске ноћи,
  • Над Лондоном неће бити кише,
  • Аполинерови љубавни снови,
  • Џојсова плавокоса девојка,
  • Песма,
  • Бицикло,
  • Ђубриште,
  • Ружа: Saint-Exepery,
  • Mртва природа с рибом,
  • Ђубриште,
  • Леда и лабуд,
  • Сонет,
  • Glosa Litiae,
  • Nature morte,
  • Песник револуције на председничком броду,
  • На вест о смрти госпође М.Т.
Чини се да на основу назива песама можемо да закључимо зашто Киш каже да су оне добре. И јесу. Ако сагледамо стваралачки опус Киша наспрам његових савременика можемо закључити да јесте био другачији. Ако обратимо пажњу на наслове песма можемо приметити да се они нижу један за другим по таквом реду као да само на основу њих можемо да закључимо фабулу истих. Али, рекох да је то само први део књиге. У другом делу је „Електра“. Зашто је Електра, од Еурипида до Киша, била инспирација стваралаштва, енигма, мистерија, муза, сазнајте сами.

П.С. Много тога остављам Вама, драги читаоци. Да истражујете, трагате, желите, стварате. Јер само ако стварате можете бити исти у маси другачијих. Да, исти. Зато што се данас сви дефинишу као другачији. Раније је требало у маси истих бити другачији, данас у маси другачијих будите исти. А што се књиге тиче, она ће вам помоћи у томе. помоћи ће вам да и у свакодневним стварима видите светлост, да стварима око вас самих удахнете живот. Зато ову књигу препоручујем свима онима који желе да граде свој сопствени пут. Онима који угледајући се на друге, изградити себе. Ова књига јесте одговор да ништа у животу не мора бити једнолично. Ништа. Па ни Електра. Киш нам је понудио начин да обичне ствари ставимо у необичну кутију. На Вама је колико ће та кутија бити необична.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.arhipelag.rs/knjige/pesme-elektra/


Јелена Стошић, М.Sc.

Ознаке:
0 коментара |
Пријавите се на: Постови (Atom)