За пут обично пре планова
пакујемо кофере. А требало би обратно. Посебно када је у питању игра светлости
и сенки. Игра видљивог и невидљивог. Игра онога што нас засигурно очекује и
онога чему се нисмо надали. Данас имам прилику да вам представим књигу Веселина
Марковића "Светлост на води" која нам нуди много више од путописа.
Много више од доживљаја који нас чекају. Много више од светлости. Много више од
мрака.
Слика преузета са: http://www.arhipelag.rs/knjige/svetlost-na-vodi/
Средином деведесетих година моја супруга Снежана први пут је боравила у Ослу. (...) Неколико година касније, Снежана, наш петогодишњи син Дамјан и ја доселили смо се у Осло, па сам сваког маја, јуна и јула могао изнова да се уверавам у те њене речи. Чак и оних дана када је бивало облачно и пљускови се смењивали, имао сам утисак да нас светлост стално прати. Кад год се ујутру пробудим, већ је увелико свануло. Снежана касно поподне дође с посла, одмори се, једемо и одемо у вечерњу шетњу, понекад у парк Фрогнер, а када се вратимо и поново погледам кроз прозор, учини ми се да је Сунце исто онолико удаљено од хоризонта колико је било када смо у шетњу кренули. То засићеноплаво небо није нам нимало помагало када Дамјану покушамо да објаснимо да је време за спавање. Када оде у кревет, седнем у фотељу и читам поред прозора до десет сати, чак до једанаест ако је ведро, а ја напрегнем очи. Због те привидне продужености сваког дана чинило ми се да лето траје бесконачно.
Чини се да је довољно да
припремимо кофере када кренемо на пут. А није тако. Требало би припремити ум за
нешто што се у Србији чини небитним.
Знао сам да ће ме у Ослу дочекати дуги летњи дани, али нисам очекивао да ће и сама светлост бити друкчија. Док сам живео у Србији, лета си могла да буду кишна или сушна, мање или више топла, али унапред сам могао да опишем како ће да изгледају врели, ведри дани: када је Сунце у зениту, суседни предмети се утапају један у други, спојени блиставом измаглицом, и помало трепере у јари. Крајем дана светлост постепено слаби. У Ослу није тако, а разлику сам најлакше могао да уочим поподнева и сутона. Сунце веома дуго и невољно излази, по неколико сати, па је светлост коса и јака. Под тим бочним светлом, линије су оштре, границе јасне, а сенке дугачке.
Чини се да је довољно да
припремимо кофере када кренемо на пут. А није тако. Требало би припремити очи.
Да виде јасно све оно што виделе нису. Да виде светлост. Чудно је то да нешто
што нам се чини обичним може бити необично. Толико необично да буде инспирација
књиге која укључује више прича. Више виђења једне појаве. Светлости. Мрака. Осећаја за сноп светлости
кога нисмо свесни.
Нећу само ја описивати пределе. Желео сам да у ову књигу укључим и другачија виђења, па с троје норвешких пријатеља, као и Снежану, замолио да напишу по једно поглавље. Једно од то троје није Норвежанин, истина, већ Енглез који већ деценијама живи у Норвешкој, али о свима њима ћу говорити мало касније. Снежана је допутовала у Осло пре Дамјана и мене, па ћу зато прво њој дати реч да објасни како је већ првог дана доспела у Сорију Морију.
Чини се да је довољно да
припремимо кофере када кренемо на пут. Али није тако. Треба припремити себе.
Породицу. Припремити себе на прилагођавање нечему што се чини нонсенсним. Али,
није у питању нонсенс већ савршени смисао постојања. Постојања у земљи која се
чини тако близу, а тако далеко. Постојања на истој Земљи. Постојања под истим
Сунцем. Тако је и животу. Све је исто. Само је наш поглед на све то што је исто
другачији. Зато су важне остале приче. Како је Снежана доживела Норвешку? Како
је прихваћена? Како су људи око доживели игру светлости? Пределе који се
смењују у контрастима онога чија се контраст не назире.
П.С. Читајући прве странице ове
књиге помислила сам да се не уклапа у оне књиге које, иначе, представљам.
Читајући даље схватила сам да се и те како уклапа. Стога бих је препоручила и
одраслима и деци. Ова књига је инспирација. Да стварамо. Осматрамо.
Ослушкујемо. Да не стајемо. Зато је се и савршено уклапа у снове које би
требало живети на јави.
П.С.С. Хвала издавачкој кући
Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:
Јелена Стошић, M.Sc.
