Учитељица која не жели да одрасте

„Двојка из енглеског, уместо петице!“ Камоова мајка је зафрлјачила ђачку кнјижицу на мушему. „Јеси ли задовољан?“Толико је дивљчки витлала књижицом да је Камо морао да одскочи да би избегао кафу из преврнуте шољице.

„ОК, ти мали ђаволе, хајде да се погодимо: из ових стопа ћу потражити нови посао, наћи ћу га и сачуваћу га. А ако ја испуним свој део погодбе и три месеца сачувам посао, ти ћеш у наредна три месеца научити енглески, договорено?“Камо је прихватио без оклевања. Објаснио ми је да уопште није у опасности. „С таквом нарави не би могла да задржи ни посао светионичара: и галебове би изгрдила на пасја кола!“

„Како мислиш да научим цео језик за три месеца?“Мајка само што није кренула на посао, била је у мантилу, са шеширом и ташном.„Твоја мама има решење!“Отворила је ташну и пружила му лист папира преко којег се протезао списак личних имена која су звучала британски.„Шта је сад ово?“„Имена петнаесторо деце с којим можеш да се дописујеш. Изабери једно дете и пиши му писма на француском, тај дечак или девојчица ће ти одговарати на енглеском, и за три месеца ћеш бити двојезичан!“

• Шта модерно родитељство чини толико стресним и шта у вези са тим можемо да урадимо?
• Уз Мирније, лакше, срећније родитељство можете да промените чак и оне аспекте родитељства који изазивају највеће фрустрације;
• Описна похвала – најснажнија мотивација;
• Припремање за успех - једноставне технике које углавном спречавају лоше понашање смањујући отпор и одбијање.
• Рефлективно слушање: како да кукање и лоше понашање сведете на најмању меру ублажавањем фрустраије, беса и анксиозности.
• Никад не говорите двапут – метод у шест корака помоћу којег се деца уче да ураде оно што тражите када им се то једном каже.
• Како брзо зауставити лоше понашање.
• Награде и казне – како их користити да би се сузбило лоше понашање и побољшала сарадња.
• Јутарње припреме – како мирно почети дан.
• Обедовање – како се изборити са пробирљивошћу и побољшати понашање за столом.
• Односи између браће и сестара – како сузбити свађе и помоћи деци да се лепо слажу.
• Седење испред екрана – како задржати контролу над коришћењем електронских медија у кући.
• Домаћи задатак – како да га дете уради без муке.
• Поспремање собе – како повећати одговорност и смањити отпор.
• Кућни послови – како мотивисати дете и научити га томе шта је тимски рад.
• Самостално играње – како научити дете да буде самостално и да решава проблеме
• Одлазак у кревет и спавање - како мирно завршити дан.

Елвис Присли је 1954. године у малом музичком студију у Мемфису, на југу САД, снимио песму That`s All Right, Mama. У њој је спојио афроамеричку музику, ритам и блуз, односно R&B, и кантри музику, коју су свирали белци. Тај дотад невиђени звук представља почетак рок револуције, која убрзо стиже и до Уједињеног Краљевства.
The Beatles и The Rolling Stones, а касније и група The Who, одвацују почетне утицаје, граде сопствени стил и стварају музичку подлогу за друштво које су захватиле велике промене. Убрзо су ти музичари постали идоли публике широм света. Гласним вриштањем или тихим мрмљањем, док снимају у студију или наступају на концертима, они свету обзнањују све своје емоције - од оних најсветлијих до оних најмрачнијих.

Рокенрол се тада непрекидно развијао и мењао: од хипнотичке дисторзије психоделичног рока (Pink Floyd, The Doors), преко протестне песме фолк музике (Bob Dilan, Nil Jang), и виртуозних соло наступа хард-рок музичара (Led Zeppelin, AC/DC), синкопираног ритма реге музике (Bob Marli), ексцентричности и блештавила глам-рока (Dejvid Bouvi), урбанистичког и насилног панк-рока (Peti Smit, Sex Pistols, The Clash), до суморне атмосфере новог таласа (The Cure, Depeche Mode), али и репа (Wu-Tang Clan, N.W.A.) или електронске музике (Daft Pank).

Ја сам се некада презивала Миленковић. Звала сам се Јелица. Сада се презивам Грегановић, а зовем се Мама. То је име на које ћу се пре окренути, но да ме оним првим позовете. Мама је реч на коју се осврћем и спремно одазивам чак и када ме онај ко зове уопште нема ни на списку људи које је икада упознао, нити слути да постојим на овом свету. Зато ако ваше дете писне: „Мама!“, а непозната жена му притрчи и стави се на располагање, то сам ја. Само да знате.

Зато сам Мама. Она која се окреће и тражи ко је зове чак и када би требало да јој је потпуно јасно да дечији глас који је ту реч писнуо на улици никако не може њу да зове, ако ни због чега другог, онда зато што су њена деца већ неко време власници гласова одраслих људи. Нема везе. Ја стајем на свако „мама“, и гледам ко ме зове. Спремна сам да притрчим у помоћ, да подигнем, утешим, обришем, придржим, чујем жељу, нахраним, обучем, свучем, донесем, помазим, објасним... Нема везе кога стварно зову, ја сам ту. Ја, Мама...

Али, као што сам рекао, била је то срећа у несрећи. Нога ме је читавог наредног дана толико болела да нисам могао да размишљам ни о чему другоме. Да сам покушао, изазвао бих кратак спој у глави од силних замршених мисли. Дезире опет. Сва она стара осећања која су ми разарала утробу. Анита. Она је, хвала богу, спавала када сам стигао кући и када сам ујутру одшепао до штале. Нисам смео чак ни да погледам у њено плетиво на кухињској клупи док сам сркао инстант кафу спремљену од топле воде из чесме, напето журећи да што пре шмугнем како не бих морао да је гледам у очи.

Додуше, у Бенијевој соби спава друга жена. Је л` синоћ отишао директно њој у кревет? Замисли да нас две стојимо у истом реду у апотеци и купујемо тест за утврђивање трудноће, а онда одлазимо свака на своју страну и губимо дах од изненађења над својим позитивним резултатима. (...) Увече је опет дошао, негде око осам. Срце ми је пола сата јако лупало као да сам трчала маратон. Деловало је као да храмље на једну ногу, али нисам могла ни да га питам зашто, као да је било исувише осетљиво чак и да причамо.

Одмах сам схватила да се нешто дешава чим је рекао да ће само да тркне до града и нестао као да му гори нешто под ногама. А пошто би увек промрмљао нешто о томе куда иде, мора да се радило о нечему што не жели да промрмља, о нечему у вези са оном уображеном, Рачићу, о којој је толико причао. Као да је причом покушавао да се удаљи од ње, да између себе и ње испречи ваздух. (...) На послу сам целог дана била као на иглама. Ништа није рекао и ништа није урадио, али сам осећала да је све пољуљано. И тако сам тог дана након посла урадила нешто што сам много пута намеравала, али ми се никад није чинило да је то битно: отишла сам у библиотеку да је видим.