Колико пута сте маштали да сте деца неког краља или краљице?
Тачније принчеви и принцезе који живе на двору у некој далекој, далекој земљи.
Колико пута сте маштали да ваши родитељи, нису ваши родитељи и да вас краљ и
краљица чекају да одрастете како би у међувремену постали добри људи? Сигурно
много пута. Роман Бјанке Пицорно (Bjanka Picorno) „Полисена и њено прасе“ говори о девојчици која
сања исте снове као и сва остала деца. Али... да ли снови постају реалност ако
довољно желимо и ако се довољно потрудимо да остваримо своје снове? Сазнајте у
роману који је део обавезне лектире у неким државама. И заиста заслужује да
буде део развоја личности детета.
Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/742-polisena-i-njeno-prase-detaljno
Као што често раде многа деца, и Полисена Ђентилески је, за својих једанаест година безброј пута замишљала да заправо није ћерка својих родитеља.То се, на пример, догађало када би је мајка, да би је казнила због неког несташлука, послала у кревет без вечере. Вртећи се међу чаршавима, мучена више љутњом него глађу (стара Агнес би увек нашла начина да јој тутне парче куглога под јастук), Полисена је давала одушка свом гневу тако што би преметала по глави: „Умрећу од глади. Сутра ће ме наћи мртву у кревету . Једна тако окрутна жена не може бити моја права мајка. Тако се са мном опходи зато што, заправо, нисам њена ћерка већ нахоче, ћерка непотнатих родитеља коју је из самилости отхранила.“И у исцекивању сна, сваки пут би измислила другу причу, у којој су њени прави родитељи увек били веома имућни и угледни људи који су је из неког разлога изглубили и сада су је тражили диљем копна и мора. И они ће убрзо доћи да је одведу и освете се због свих неправди које су јој нанели родитељи који су је усвојили.
Али, каква неправда може да задеси девојчицу од једанаест година?
Све се у том узрасту чини неправдом. Свака брига родитеља се чини одбацивањем.
Али, после гвева, обично следи кајање, као што је био случај и са Полисеном.
Знала је да је родитељи неизмерно воле и да се опходе према њој и сестрама са
више љубави него што се остали родитељи опходе према својој деци.
Полисена је, дакле, већи део времена била препуна љубави према својим родитељима. Волела је своју мајку и била поносна на њену чидесну лепоту по којој је била позната у читавом округу. Волела је свог оца, с којим је била приснија него што је то био случај у осталим породицама које је познавала, у Кефалуни и околним селима.
Кажу да је живот попут клавира. Црне дирке чине све оно што је
лоше, беле све оно што је добро. Зато црне и беле дирке чине савршену
хармонију. Без лошег не бисмо знали да ценимо оно што је добро и бе добра не
бисмо препознали оно што је лоше. Али, у једном тренутку живот направи такву
промену да се она није могла избећи. Нешто јаче од нас направи такав след
околности да се оне више никада неће променити.
Једног недељног поподнева Полисена се са сестрама и осталим девојчицама из Кефалуне играла лоптом на градском тргу. Трговац и његова жена су тог дана отишли кочијом у посету тетки Розалиси на њено имање на селу, али три девојчице нису хтеле да пођу с њима. (...) У наредним месецима Полисена ће се горко покајати што је тог дана одбила да пође са родитељима у посету тетки. (...) „Спусти нос, госпођице! Немаш разлога да се размећеш својом вештином. Ниједна девојчица из добре куће не би свима показивала ноге као да је ћерка циркузаната. Али, дабоме! Ко зна где су те нашле часне сестре пре него што су те дале трговцу и његовој жени.“Полисена је остала као громом погођена. То што је она сама неколико пута помислила да је нахоче, била је једна ствар. Али да је Серафина јавно оптужи да је ко зна где нађена... „Сместа повуци то што си рекла“ - повикала је са зида.„Не пада ми на памет. Сви знају да су те твоји узели од монахиња из Бетлема.“
Нико није могао да зна истину више од дадиље Агнес, која је све три
сестре познавала боље него саму себе. Зато је једино исправно било отићи до
дадиље и сазнати истину.
Полисена није остала да чека испред капије као што је обећала, већ је непримећено пошла са сестрама и сада је стајала наслоњена на зид у ходнику, иза кухињских врата. Срце јој је бубњало као помахнитало. Надала се да ће Агнес узвикнути уз смех: „Каква глупост! Серафина је увек била лажљивица. Ја сам лично својим рукама прихватила Полисену када је изашла из стомака ваше мајке.“ (...) Али стара Агнес, ухваћена на препад, сва се зацрвенела, почела да дрхти и замуцкује, стегнутог грла: „Серафина... али њој је само дванаест година! Ко јој је то рекао? Како је сазнала?“
То је значило само једно. Полисена је заиста била усвојена. Није
преостало ништа друго но отићи до монахиња из Бетлама. Међутим, ни један пут
није лак. Посебно када присуствујете остављању још једног детета испред капије
манастира. Таман је видела себе како је остављена као беба, младић је рекао да
није у питању беба, већ прасе. Прасе које ће пратити авантуре Полисене. Вечерас
испред манастира није остављена беба, већ прасе. Остало је санати да ли је
Полисена заиста била остављена испред капије манастира. И да. Заиста јесте.
Остала је само један ковчежић који је био поред бебе Полисене. Ковчежић који ће
је пратити кроз целу авантуру. Авантуру која тек почиње.
И тако је узела завежај са намирницама и пребацила га преко рамена. Узела је прасе под једну мишку, а ковчежић под другу и изашла из ћелије. Опростила се од мајке вратарке која јој је отворила капију звецкајући кључевима, и упутила се ка шуми? Па зато што што је то у супротном правцу од градића и трговчеве куће. Није направила ни неколико корака кроз шуму кад је чула звук даира.
Ко је то био? Како ће се две девојчице спријатељити и запловити у
две авантуре које ће се спојити у једну? Како ће доћи до гусара? Да ли ће
Полисена пронаћи своје праве родитеље? Да ли ће Лукреција пронаћи своје праве
родитеље? Да ли је нека од њих две заиста из краљевске породице? Сазнајте у
роману који нам нуди много више од вере у право пријатељство и који нам враћа
веру у истрајност наших поступака.
П.С. Роман „Полисена и њено прасе“ бих препоручила одраслима. Само
из једног разлога. Највећег разлога. Љубави. Једино љубав има снагу да покрене,
снагу да промени, снагу којој се увек враћамо. Нема ли љубави, нема ничега. Све
одлази у неповрат. Зато бих препоручила овај роман и деци да сазнају да увек
има куда да се врате и да је непотребно маштати о бољем животу када је бољи
живот ту где јесмо. Само тамо где, заиста, припадамо, никада не можемо бити одбачени.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу
можете пронаћи на:
Јелена Стошић, М. Sc.
