Када добијете
разгледницу из Париза, да ли се осећате срећно, узбуђено или Вам се чини да
постоји нешто скептично у вези те разгледнице? Књига у издању издавачке куће Одисеја, „Доктор Прокоторова времепловна када“, роман Ју Несбе-а задире дубоко
у имагинацију детета и отвара врата могућег и немогућег. Да ли је све што нам
се чини немогућим, уствари, могуће? И обратно, да ли је све што нам се чини
могућим, уствари, немогуће? Како изгледа изгубити се у времену? Како ће разгледница
из Париза повратити Доктор Проктора у садашњост? Ова и многодругих питања се
отварају у роману, који, наочиглед, обиман, увлачи читаоца у причу и не дозвољава
му да се одмакне од исте док не сазна крај приче. А крај приче се не може ни
наслутити из разлога што се испод списалачког пера Ју Несбе-а крије чињеница да
ништа није случајно написано.
Слика преузета са: http://odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/946-doktor-proktorova-vremeplovna-kada-detaljno
Час професора Мадсена.
Проба школског оркестра. Лиса и Буле. Два радознала детета која се ни мало не
уклапају у шематско размишљање својих вршњака. И једно писмо. Обичан дан и
необично писмо Доктор Проктора упућено Лиси и Булету.
„То је необично обична разгледница, Лиса. Чудно је само што је тако обичну разгледницу написао скроз необичан тип какав је Доктор Проктор“. (...) Штура разгледница је све што су добили за три месеца откако је професор сео на моторцикл , ставио кожну кацигу и рекао им збогом пре него што је отпутовао у Париз, чврсто решен да поново пронађе највећу љубав свог живота Жилијет Маргарен. Нестала је под мистериозним околностима пре много, много година, док је Проктор студирао у Француској. Лиса и Буле су Жилајет видели само на слици, на зиду професорове лабораторије, из времена када су она и Проктор били пар. И изгледали су тако срећно да су Лиси пошле сузе. Да, у суштини је Лиса наговорила Доктор Проктора да се врати и потражи је.
И заиста, нешто је било
чудно у вези разгледнице. Била је поквашена, па се осушила (као да је неко
читао под тушем). И јесте била из Париза. И јесте била упућена Лиси, али...
речи су биле, некако, нејасно написане. Лиса је била у праву када је рекла да
је све на разгледнии било чудно. Када су почели да сваку реч читају од
последњег ка првом слову, схватили су да је професор Проктор, можда, у
опасности. Како се остатак поруке крио испод маркице Феликс Фора из 1888. године,
требало је наћи начин да не оштете маркицу а да прочитају поруку написану
ситним словима.
Сос. Изгубљен сам у времену. Из лабораторије узмите теглу накојој пише времепловна купка и одмах дођите у Париз. Такође понесите француске штипаљке за нос из фиоке за непатентиране изуме. Новац за авионску карту добићете тако што ћете продати ову марку у сајџијници Мантилчина у улици Русенкранц. Али ни речи власници о томе одакле вам марка и куда путујете. Јасно, Буле? У Паризу треба да одете право у пансион Памфрит. Када стигнете...П.С. Сакрио сам кључ од лабораторије на веома лукавом месту, тачније испод отирача.
Али, део писма је
недостајао. Тачније, избрисао се од сапунице. Али, како је сапуница завршила на
разгледници? Питања не постоје када нам им је пријатељ у опасности, постоје
решења.
„Дакле, идемо у Париз“, рекла је Лиса. „Сами заједно“, исправио је Буле. (...) „Морам да питам маму и тату да ли могу да отпутујем“, уздахнула је Лиса. (...) „Одрасли неће поверовати у Доктор Прокротове изуме. `Времепловна купка?` - рећи ће, `Какве којештарије!` Зато је професор нама послао разгледницу. Знао је да му нико други неће поверовати, зар не?“ (...) „Сутра је петак, зар не? Иди кући и реци да те је другарица из Сарпсборга позвала за викенд, да ћеш после школе сести на воз, и да ће те покупити на железничкој станици.“ „Може да успе“, рекла је Лиса и загризла усну. „А шта ћеш ти?“ „Рећи ћу мами да ће оркестар преко викенда наступати у Арвики.“
Час професорке Струбе.
Историја. Лиса и Буле. Два радознала детета која се ни мало не уклапају у
шематско размишљање својих вршњака. Мисли су ишле само у смеру Француске. Као и
час. Јованка Орлеанка. Обична илустрација Јованке Орлеанке у књизи. Необична
онима који су познавали Доктор Проктора. Али, како је звонило за крај часа,
ништа се више никје чинило необичним. Све се савршено уклапало. Како су
пронашли времепловну купку са упуством за употребу, француске штипаљке и ствари
које почињу на слово П, продали макрицугоспођи Храпи и узели новац. Остало је
само да крену на пут. Међутим, како је део новца био неважећи, остао је новац
за само једну карту. Али, питања не постоје када нам им је пријатељ у
опасности, постоје решења. Париз. Мирис кроасана. Лиса и Буле. Овде почиње
прича о потрази за љубављу и прича о пријатељству. Како је Жилијет Маргерен
пронашла Лису и Булета? Ко је Клод Клише? На који начин функционише времепловна
када? Како је Буле доспео на кан-кан и проговорио француски језик? Како је Буле
доспео на бициклистичку трку Тур де Франс, а Лиса на мост у Прованси? Ко је
госпођа Храпа и како је пронашла Лису и Булета? Како је Буле постао Наполеон?
Како Гистав Ајфел може помогне свима да промене ток будућности? Француска
револуција? Јованка Орлеанка? Кристофоер Колумбо? Сви ликови су повезани
невидљивим нитима које спајају и љубав и пријатељство, нитима које су у ствању
да промене све. Само ако имамо довољно вере. Па чак и историју.
Лиса је одлучила да ће сутра ископирати иувећати Храпину слику и олачити је на зид изнад кревета. Не само зато што је то величанствена слика, и што сви знају да је жена на ломачи јунакиња, већ и зато да би Лису подсећала на нешто важно. На то да ако неко погреши, никада – никада – није прекасно да то исправи. И да у том смислу свако, било када, може да мало промени историју.
П.С. Роман о љубави,
пријатељству, (не)случајностима. Роман од кога се нећете одвојити док га не
прочитате „од корице до корице“. Начин на који Ју Несбе пише је такав да вас
постепено уводи у авантуре за које се никада не бисте ни надали да постоје. Ова
књига ће вас уверити да ништа није немогуће. Апсолутно ништа. Да ништа није
случајно написано. Да је свака реч, свака реченица и свака особа поменута на
почетку књиге повезана до краја књиге невидљивим нитима које не дају читаоцу да
се одвоји од књиге. Можда је све што нам је знано променљиво, само када би
могли да путујемо кроз време и да вратимо тренутак који нам је променио ток
садашњости. Једно од најважнијих питања је, можда, да имамо ту моћ, колико
бисмо далеко отишли и шта бисмо све променили? Колико вреди далеко отићи зарад
љубави? Колико вреди поверење? Колико вреди препустити се у авануре лутања кроз
прошлост? На сва ова питања, првенствено, потражите одговре у себи, па тек онда
у књизи која ће Вам доказати да ништа није немогуће ако смо способни да се у
довољној мери предамо онима које смо на тренутак изгубили.
П.С.С. Хвала издавачкој
кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/946-doktor-proktorova-vremeplovna-kada-detaljno
Јелена Стошић, М.Sc.
