Учитељица која не жели да одрасте

...То с бабином фризуром догађало се зато што је моја мајка Наташа тог јутра одвезена у породилиште и торта је морала да се нађе у кући за будућу прославу. И требало је да сви будемо срећни и радосни. Сајмон на срећу није марио, он је био кратко подшишан као маринац.
(...)Имам идеју! - рекла сам весело. -Хајде да ову торту уопште не сечемо, него да прокопамо кашичицама тунеле испод шлага. Да једемо и једемо, а онда само да замажемо шлагом и нико неће ништа приметити!

Лав је стизао тог дана, Лав је стизао у живот, телефон је још ћутао, кућа је била снабдевена јелом и пићем  и очекивала се ноћна прослава рођења.Дуго очекивани звук мобилног коначно се огласио. Сајмон је зграбио слушалицу и са осмехом рекао: - Говори, душо!С друге стране чула сам Наташин гласни плач. Сајмон је само рекао:- Долаим одмах!И уопште ме није видео.Тек када је журно навукао мајцу и обуо ципеле, сагнуо се уштинуо ме за образ и рекао: - Закључај се и сачекај баку. Ти си велика и спремна за живот, није ти тако?

Ујак се насмејао, одмахнуо је на трен моју баку из загрљаја не би ли јој видео лице, па је започео: - Мајко, ако би могла вечерас без театра, био бих ти вечно захвалан...А моја бака је одговорила: - Умукни сад, ништа није добро!И ујак је учутао.Обоје су погледали у мене.(...)Беба је била без кисеоника петнаестак минута! Боре се за њен живот. А то не ваља! - истресла се она.(...)Отишла сам у купатило, ставила чепић у лавабо и напунила га водом до врха. Онда сам дубохо уздахнула, заронила лице и бројала и себи... Нисам избројала ни до двадесет а већ сам морала да изроним јер ми је требало ваздуха.

Погледала сам у намештени бели креветац, постављен поред ујакове главе. Први пут сам запазила зеленог крокодила, извезеног на белом ћебенцету за бебе. Био је од свиленог конца и била је то извезена крокодилска беба. Имала је чак и портиклицу око врата и дремала је на ћебенцету са једним отвореним оком, као мој ујак.
Крокодилска беба спремна за нашу бебу, смешно лепа и беспомоћна. Прешла сам прстом преко њеног испупченог свиленог тела. Диши, крокодилчићу, сви морамо да дишемо!

Наташа је поново била мама и савезник, иако су ратови престали, осим овог једног који је трајао и трајаће, али о њему ћутим. Рекла сам јој сасвим тихо: - Вратила си се!(...)Јесен се неприметно наставила у зиму. Зима се претварала у празнике. Празници у распуст. Стигле су и књижице.
(...)- Опис одговара теби. То јеси ти! - рекла је Наташа задовољним гласом.И ја сам још неколико пута прочитала опис. Занимао ме је више као будућег писца, само то. А свиделе су ми се и неке речи.Реч искрена била је као најлепше плаво море у које сам заронила; у њему цветићи и корали, ни трага било каквим морским неманима из старих књига.Реч храброст била је као посластичарски излог у којем су се шепурили сладоледи најлепших боја, а ја сам баш изашла из пустиње и била сам жедна, и било ми је топло, и сви ти сладоледи били су на изволите; били суту мој омиљени рафаело, и микс кекс с ванилом, и микс киндерлада...
Реч пожртвована била је центар гравитације под мојим ногама. Она је значила да ћу остати на својим ногама увек, макар због других.Све сам разумела. С речима нисам више била у великом рату. Морала сам само некад да изговорим гласно своје мисли да бих могла да их разумем. Рат с речима се успорио и примирио.