Породица. Далеко од породице
какву свакодневно срећете. Породица какве нема нигде на Балкану. Можда и нигде
у свету. Магична породица. Или је, како се чини магија и илузија главна одлика ове
породице. И то наследна одлика која се преноси са колена на колено до „дединог
дудука“ који није могао да схвати игру јер када би је схватио, онда би она
изгубила смисао. Данас имам прилику да Вам представим књигу Весне Видојевић
Гајовић која говори не само о емоционалном сазревању једног дечака већ и о
породици која је на ивици илузије о савршеној породици.
Слика преузета са: http://www.laguna.rs/n3076_knjiga_zec_iz_sesira_laguna.html
Отварање наше радње стално се одлагало. Моја мајка Борка је тврдила да ће због тога начисто пошизети. Тетка Гини, својој рођеној сестри, објаснила је телефоном. (...) Телефонирање је било велика Боркина страст. Иако је тетка Гина готово свакодневно навраћала до нас, мајка ју је по неколико пута на дан звала телефоном и веселим или тужним гласом препричавала новости и догађаје. (...) Никад ме о догађајима у кући нису обавештавали, али сам ипак био у току завхаљујући разрађеном систему прислушкивања телефонских разговора моје мајке.
Поштар је био тај који је доносио обавештење о трајању разговора. И
обавештења нису била ни мало пријатна. Али, дечак је приметио да је последњег
месеца нешто било другачије.
Приметио сам да јој се већ неко време не супроставља јер је мама била веома раздражљива и сваког тренутка је могла да заплаче због ситнице или - што је било још горе - могла је да се извиче на првог члана породице који се случајно нађе у њеном видокругу. Осим што сам схватио да бебе не доносе роде, у шта ме је бесмислено упорно убеђивала тетка Гина, знао сам да су одрасли променљивог расположења и да им се у неким незгодним ситуацијама треба склањати с пута. Та прва животна сазнања нисам имао с киме да поделим и све закључке сам држао у глави чекајући да ми се већ једном чекајући да ми се већ једном роди брат, па да, ако буде паметан и ако буде хтео да слуша, своје мисли порелим с њим.
Неко је чекао брата, неко одварање радње која би нудила све што се
тицало магије. Да, магије. Илузије. Мађионичарских трикова који су се преносили
са колена на колено. Није ни чудо што су радњу назвали „Мађионичар“. А радња је
нудила много више од реквизита и самих трикова. То је једна од оних радњи које „имају
душу“, због чега су је деца посебно заволела. Сва деца, осим „дединог дудука“
који никако није могао да докучи неке од трикова. Иако је деда написао књигу о
триковима и начинима извођења истих, све се чинило страним. Суштина трикова
није била у њиховој комплексности колико је контакт са публиком одигравао
значајну улогу у свему томе. Све се учило. Од амајлије до обрва. Од одела до
гестикулације. Апсотутно све. Да ли ће „дедин дудук“ успети да савлада све што
се од њега тражило? Да ли ће успети да се спреми за школску представу (јер је
раније обећао да ће са својим оцем извести неке од трикова)? Ко ће се уселити у
једној соби радње? Да ли ће деда успети да пренесе своје умеће на некога? Ко је
Буле и како ће он обележити процес одрастања дечака? Одговори на сва ова питања
се налазе, управо у самим питањима. На вама је да пронађете питања на одговоре
или одговоре на питања.
П.С. Кажу да је одрастање одустајање. Од чега одустајемо када
одрастамо? Да ли се нечему враћамо у нади да ћемо надокнадити изгубљено? Из једног
питања се рађају више нових. Колико нових питања је у стању да постави један
дечак који одраста. Дечак који не може да схвати сам процес одрастања. Зато ову
књигу препоручујем свима онима који одрастају. Свима онима којима процес
одрастања доноси мноштво питања. Да ли је одрастање илузија? Или је илузија све
што нам је знано? Да ли све може да се промени у једној секунди? Све је питање
само једног трика. Зато бих је препоручила одраслим особама, оним особама које
немају времена да се запитају како деца одрастају. Оним одраслим особама којима
се чини да су им деца одрасла „преко ноћи“. Јер, деца не одрастају преко ноћи.
Ни преко дана. Она одрастају у међувремену када покушавају да схвате шта ће се
променити када одрасту. А онда? Шта ће се онда десити? Да ли ће, ако немају
довољно пажње порасти у брижне људе?
П.С.С Уместо што се питате, правац књижара Лагуна. Тамо ћете
пронаћи књигу „Зец из шешира“ и схватићете ко је, уствари зец. Можда се зец
крије у свако од нас. Такође, Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3076_knjiga_zec_iz_sesira_laguna.html.
Захвалила бих се
издавачкој кући Лагуна на послатој књизи.
Јелена Стошић, М.Sc.
