Учитељица која не жели да одрасте

• Колико је тешко бити писац данас?

Па и није, заправо, никада није било лакше.

• Вредност игре речима у време информационе ере? 

Присуствујемо свету који је много површнији, али креативност и стваралаштво ће увек имати свој значај зато што када се праве садржаји (чак и ти површни, који су данас доминантни) - њих неко треба да смисли. Дакле, идеја ће опстати и можда ће се писана реч променити, скратити, поједноставити... али ће у сваком случају остати основ онога што остаје иза.

• У којој мери је Ваш свет фантастичан?

Ја јако волим да пишем фантастику, због тога што је то толико ослобађајуће. Главни јунак може и да полети ако је потребно, или да прича са људима који су давно живели (или онима који се још нису ни родили). Фантастика, иако се сматра жанром, она је, у ствари, сувише доминантан правац у светској књижевности. Људи не размишљају да су, рецимо и Хомер и Пекић, ствараоци са елементима фантастике. То што волим и пишем фантастику не чини да се осећам као жанровски писац или као повлашћени човек.

• Зашто Вас, или се тако само чини, окупирају питања и одговори (имајући у виду да састављате питања за једне од најгледанијих квизова у Србији)?  

Зато што волим. Ја сам човек који ради другима оно што бих волео да други раде мени, а то је да ме терају да размишљам. Мислим да су авантура мозга, авантура ума, авантура духа најбоље и најлуђе авантуре. Зато и волим што се у Лебану отвара књижара. Често причам деци да ако хоћеш да доживиш праву авантуру не мораш да одеш у џунгле, Нове Гвинеје или да истражујеш Северни пол - довољно је да зарониш у неку књигу. Тако ћеш сигурно доживети све то у фотељи.

• Како бисте описали сарадњу са Љубивојем Ршумовићем (обзиром да сте били водитељ загонетних прича у емисији за децу "Фазони и форе")?

О па сјајно! Ја кажем, када су ме питали за моје учешће, ја сам реко Љуба да ме позове и на вакцинацију, ја бих ишао (смех), а камо ли на учешће у култном серијалу који је толико утицао на генерације и генерације. Када сам био дете Љуба је долазио у моју школу, а данас смо другари, тако да је то непроцењива авантура.

• Како постати писац?

Свако има свој пут, али основа је да се чита у што ранијем периоду. Важно је, чак, и да мајке и очеви читају деци, док деца још не разумеју шта им читају. Постаје се богатији духом, прошири се речник, лепше се изражавамо... Ја бих сада промишљено посатао писац. Са 33 године сам сео и одмах написао књигу од 300 страна. Зашто, сада када вратим филм, нисам сасвим сигуран, али у сваком случају сматрам то најлепшом прекретницом (иако се догодила мање - више случајно). Можда када би неки психолог поразговарао са мном, можда би и нашао неке корене. Ја их нисам тражио. Једноставно уживам у томе што јесам.

• За чим деца данашњице треба да трагају? Или она остају у бестрагији?

Треба да трагају. У трагању је смисао. Када нађеш нешто, ту, обично, дође до неке радости и еуфорије. Деца треба данас да трагају. Тачка. За чим, то је мање битно.

• Порука деци која стварају.

Само да раде то искрено. Могу да им кажем нешто што ја користим при писању: Пиши оно што би волео да читаш. То је прилично добар савет, иако је писање један читав акорд различитих умећа, али ово може да буде и сажет акорд.

• Порука читаоцима блога.

Дружим се пуно са учитељима и учитељицама. Не само због књижевности. Проф. Рајовић и ја смо аутори НТЦ система учења, који ће се примењује у двадесетак земаља Европе. Тај систем смо осмислили због нашег простора, јер нам је тај простор и најважнији. Унапред се радујем дружењу са учитељима из Лебана.