Учитељица која не жели да одрасте

• Представите се. (Име, презиме, занимање, хоби, ваша животна радост/филозофија)

Зовем се Ивона Поповић. Живим и радим у Лаћарку. Непуних 20 година радим у ОШ "Трива Витасовић Лебарник" као учитељ. Имам 43 године, удата сам,  имам две ћерке (14 и 24 год.). Имам више хобија. Први, и мени најважнији је прављење честитки, албума, позивница, свезака (све што се прави од папира). Обожавам папир, бојице, маказе..... Тим хобијем се бавим скоро 10 година. Почела сам од једних маказа и обичног папира, а од пре пар месеци имам своју радионицу (преуређен део гараже) која је пуна најразличитијих материјала и справица.

Други хоби је реновирање старог намештаја. Почело је тако што сам стари намештај (мени драгих људи) сређивала за своју радионицу, а касније сам то исто радила и многим пријатељима. Волим старе ствари,некако имају душу. Такође смо, на часовима Народне традиције, реновирали намештај. Деца су била одушевљена, а резултати невероватни.

Трећи хоби је прављење матурантских паноа. Први сам направила пре 5 година када је ћерка била матурант. Од тада свако пролеће је резервисано за матуранте.

• Шта су, када и како настале Уникатне честиткеИвоне Поповић?

Израда честитки је кренула спонтано. Цртање и сецкање је био мој начин да се играм са ћеркама. Нисам била одушевљена да се играм са барбикама, па сам нашла начин да нам свима буде лепо. Спремим материјал који нам је потребан, седнемо на тепих и игра може да почне. Мени се то свидело више него ћеркама, оне су после неког времена престале да праве, а ја сам наставила и усавршавала се.

• Ко Вам помаже у изради сваког од чудеса које правите, обзиром да је свако понаособ уникатно дело?

Хвала на комплименту. Нико ми не помаже, мада би ми помоћ понекад добродошла. Највећи проблем нас хобиста је недостатак слободног времена, зато ми је највећа помоћ ако ме неко одмени у неком кућном послу.

• Коме су намењени Ваши производи? Где налазите инспирацију?

Оно што направим намењено је оним особама које уживају у малим стварима. Које воле да чувају успомене на одређене догађаје.

Идеје су чудна ствар. Некад вам само сине идеја, а о неким идејама дуго размишљате, можда и не спавате док не нађете адекватно решење. Неким идејама је потребно време да се искристилишу. Инспирација је свуда око нас. Мислим да сам привилегована јер радом у школи добијам једно богатство које друге професије немају.

• Ваш поглед на позив учитеља у време када је нам је битнија папирологија од онога што пружамо ученицима?

Да будем искрена, не марим пуно за папирологију. Не могу да схватим да је битније написати  него урадити. Трудим се да ми савест буде чиста према себи, сваком детету и сваком родитељу. Уживам у свом послу и мислим да је најлепши на свету. Волим да будем практична....у мом дневнику не пише ко је редар, али моји ђаци савршено знају ко је и које су му дужности (а сигурна сам да има пуно супротних примера), зато што на зиду виси једна мала рукотворина која им у томе помаже.

• Како васпитачи/васпитачице, учитељи/учитељице, родитељи и деца реагују на производе Вас и Ваших ученика? Позитивни/негативни коментари.

Коментари су увек позитивни, бар такви стигну до мене. Деца воле када изађемо из оквира свакодневне наставе.  Јасно је да у учионицама треба да буде и традиционалне настеве, али исто тако је јасно да неке часове треба обогатити иновацијама, часовима који су другачији.....примењивати научено. На часовима традиције смо реновирали стари намештај и од њега направили информатички кутак. Бавили смо се минијатурама у кутијама шибица (слагањем минијатура правили смо слике, и припремали поклоне будућим првацима "Порука у кутији шибица").  

Правили смо облакове мапе ума (информатички облаци на наш начин).

Стварали слике од поклопаца и старих оловака. Из Природе и друштва смо правили ленту времена са џепићима у које су ђаци слагали најбитније догађаје и такође смо направили модел девојчице на којој смо учили о нашем телу.  Писање састава зна да буде досадно, али када свако дете добије задатак да на папирићу напише по једну именицу и један глагол, затим из шешира извлачимо речи од којих ће писати састав....у одељењу настане невероватно радна атмосфера. Неспојиве појмове спајају у најинтересантније приче. Читање тих прича је посебан доживљај.  Вежбање математичких задатака не мора да буде у  тишини..... верујем да ће моји ђаци посебно памтити решавање задатака по нивоима, тј. тражење задатака по упутствима, по ходницима школе.  Све наведено су идеје које се роде планирано или не. Посебно сам поносна на сат. На идеју да од сата направимо каледар дошла сам при припремању наставне јединице из Света око нас. Било је невероватно колика је очигледна веза између 12 бројева на часовнику и 12 месеци у години (чудило ме да раније нисам видела да је то неко повезао). Одмах смо направили сат од картона, а прави сат је сачекао још две године, да ђаци порасту. Прво смо изабрали најбоља идејна решења. Било је битно да се издвоје годишња доба и цртеж прилагоди месецу који представља. Израда сатова је трајала више дана. Био је то цео процес. Примењивали смо научено из разних области. Крајњи резултат је био лепши од оног што смо замислили.

• Да ли сматрате да је у данашње време тешко подсетити људе на срећу? На детињство? На машту? Да ли деца данашњице знају да маштају?

Мислим да није лако. Све је више људи који не верују у доброту око себе. Свет гледају неким тамном очима. Волим да сам окружена позитивним људима и онима који су пуни енергије. На дечју машту можемо да утичемо ми одрасли. Они сада одрастају у неком другачијем времену, времену компјутера и телефона....али ми имамо задатак да их научимо како да развијају свој лични свет.

• Ваш рад, посебно честитке у кутији од шибица ме подсетио на бајку „Девојчица са шибицама“ али у позитивном контексту /ако занемаримо крај бајке/ занима ме да ли „Девојчица са шибицама“ може да има срећан крај у време када је најтеже дати одговор на питање „Шта је срећа?“?

Бајку Девојчица са шибицама не волим, имам трему пред обраду те бајке. Ниједном се није десило да је прочитам, а да се сита не исплачем...Што се мене тиче могу је избацити из плана. Стварно ми је тешко да је читам и обрађујем. Иначе смо стално окружени негативним вестима, примерима, бавимо се само проблемима, телевизија нас бомбардује кичем. Морамо нешто предузети у вези тога, макар у нашем малом окружењу (у кући, учионици, у свом селу или граду). Морамо бити позитивни, добронамерни, примерни....сигурна сам да ми просветни радници имамо утицај на наше ђаке и родитеље.

• Како можемо доћи до Ваших производа?

Они који желе нешто од мојих производа обично ми се обрате путем фејсбука:

• Планови за даље?

Планова има доста везаних за школу, хоби.....један од њих је да хоби остане хоби, да ми не одузима превише времена. Планирам учешће на неким конкурсима (са ђацима). У плану су још неки радови у учионици и мојој радионици. Полако се припремам за израду овогодишњих матурских паноа (није лако сваке године имати неке нове идеје).... и још доста ситних планова.