Слика одобрена од стране ауторке исте, Андријане Вешовић.
Слика преузета са: https://instagram.com/zombijana/
«Деца цртају већ вековима - на папиру, зидовима или у прашини. Међутим, врло је мали број сачуваних дечјих цртежа из прошлости. Кокс каже да су дечје мишљење, разумевање и вештина схватани као инфериорни и несавршени у односу на одрасле и да нису довољно вредни да би се забележили. Такође, наши преци нису третирали период детињства као што ми то чинимо данас» (Кокс, 2000:14). Ако пећина, цела пећина није била довољна човеку у прошлости да се изрази, зашто мислите да би дете могло да изрази себе и своју креативност, ако му дате само један папир, на коме се налази одређени облик који би оно требало да испуни бојом/материјалом? «Развој дечјег цртежа може се пратити од првих шкработина на зиду, папиру, песку или било ком другом материјалу на ком дете може да остави свој траг писаљком, оштрим предметом, оловком, прстом умеченим у боју и слично. Од те прве фазе која почиње оног тренутка када дете дохвати оловку и направи први знак, почиње „историја“ дечјег ликовног изражавања» (Edwards, 1979). Само унесите боје у свет детета, праве боје и њему више ништа не треба, јер цртање није мука када је ту рука (отисак длана).
Зар није лакше да дете само нацтра доживљај
цртаног филма, свог омиљеног лика, без претходно постављених линија? Доживљај,
импресија, изражавање, личност... то би требало да буде оно што желимо да
развијемо код детета.
«Већина мале деце црта
вољно с одушевљењем. Међутим, деци је, упркос томе што цртају радо и без
задршке, надасве важно да се оно што су нацртали може идентификовати. Она се
труде, све док нису убеђена да нацртани човек, пас, сто или нешто друго
“изгледају баш како треба“»
(Кокс, 2000:15-16). «Круг, као симбол
целине, савршенства, спој почетка и краја, неправилан, овалан, округласт за
дете има универзалну вредност и може значити
све, од играчке и разних предмета до животиња, људи и простора» (Беламарић, 1987). Зато је и данас актуелно питање:
Показивао
сам своје ремек-дело одраслима и питао их да ли се плаше мог цртежа.
Они су
одговарали: "Зашто бисмо се плашили шешира?"
Међутим,
мој цртеж није представљао шешир. Он је представљао змијског цара који је
прогутао слона. Тада сам нацртао змијског цара изнутра, да би одрасле особе
могле да схвате. Мој цртеж број 2 изгледао је овако:
Одрасли су
ми препоручили да се оканем цртања змијског цара споља или изнутра и да се
позабавим географијом, историјом, рачуном и граматиком. Тако сам у шестој
години напустио сјајно сликарско занимање. Био сам обесхрабрен неуспехом свог
цртежа број 1 и свог цртежа број 2. Одрасле особе никада ништа не схватају
саме, а децу замара да им стално дају објашњења. (Мали принц,
Егзипери )
Тест (не)одраслости је на првој импресији питања на слици. Они који не желе да одрасту и даље виде змијског цара који је прогутао слона; они који су одрасли виде шешир. Управо ова два виђења много говоре о нама; они који виде и даље змијског цара који је прогутао слона- знају да на дечијем цртежу виде оно чиме је дете било инспирисано у тренутку када га је сликало. Не кажем да они који виде шешир не знају да вреднују ликовни израз детета; али у случају да Ваше дете нацрта овакав цртеж и постави Вам исто питање, запитајте се да ли ћете га обесхрабрити у тренутку када на цртеж не гледате његовим очима. Да ли је Малом принцу дат оквир по коме би требало да црта? Не. Да ли је покушао да прилагоди схватање одраслих свом схватању? Да. Ту се налази есенција нашег проблема: Учите дете да не покушава да ликовни (или било који други) израз прилагоди схватању околине (одраслих), већ да околину (схватање одраслих) прилагоди свом схватању. То свакако нећете постићи ако га учите да црта тачно по шеми. Линија коју даје бојанка није баријера по којој би дете требало да хода, већ начин да се бојанка замени белим папиром где баријере ни границе неће постојати. «Такође, место бојења туђих облика, уколико се жели развијати графомоторика код детета, треба дете мотивисати да само исцртава облике својом руком, а да их касније испуњава бојом. Студије су показале да прецртавање и бојење облика није допринело њиховом каснијем распознавању» (Филиповић, 2011).
П.С. Сваки пут када детету купите бојанку, сетите
се да га полако припремате да живи по оквирима које нам намеће свакодневица. Сетите се да
га свесно припремате да живи „по мишљењу већине“, без личног става и мишљења. «Дете које је навикнуто на бојанке тешко ће моћи да ужива у слободи стварања. Зависност, коју стварају бојанке је поражавајућа. Експерименти и истраживања су показали да више од половине деце која су користила бојанке, губе своју креативност и независност личног израза и постају ригидна и зависна» (Лоуенфелд, 1970). Увек када помислите на бојанку, сетите се да обликујете човека који може живети "по шеми"- без прелажења линије; сетите се следеће песме, групе аутора:
Жениш се пре тридесете, јер тако треба.
Нормалан си.
Имаш двоје деце.
Диплому.
Посао.
Рачуне за струју.
Рачуне за телефон.
Летовање од десет дана.
Можда 15.
Escape weekend у Беч.
Плус здравствено осигурање.
Плус животно осигурање.
Пензијско осигурање.
Рачуне за грејање.
Журиш кући из канцеларије.
Данас је недеља.
...
Некада и четвртком када ти откаже психијатар.
Буди нормалан.
Петак је дан када ти твоја једноставна жена кува боранију.
Одустао си од сна да гајиш пчеле.
И од тога да се често смејеш.
Идеш у теретану, јер тако треба.
Возиш се у колони.
Никада не претичеш.
Нешто не умеш више да волиш.
Желео би.
Касније и то нестаје.
Лажеш да си добро.
Лажеш да се смејеш.
Лажеш.
Не смета ти прашина на омиљеној плочи.
На целом грамофону.
Пушиш кришом.
Псујеш возаче.
Псујеш пешаке.
Псујеш бициклисте.
Псујеш комшије.
Псујеш жену.
Псујеш децу.
Псујеш Бога.
Псујеш живот.
Рачуни, рачуни, рачуни.
Имаш превише бора.
Имаш пар година у иностранству.
Нека бежања од себе стварног.
Опијеш се некада
Никад сам.
Са друштвом.
Јер тако треба.
Певаш, јер кажу да су такви људи радосни.
У августу отплаћујеш кредит.
Имаш 20 година више.
Чекаш лифт.
Језиво си миран кад се поквари.
Чекаш у реду.
Чекаш у банци.
Чекаш да ти жена поново каже "волим те".
Чекаш да је опет заволиш.Чекаш лето.
Чекаш да одшколујеш децу.
Чекаш да удаш ћерку.
Чекаш да ожениш сина.
Чекаш да се пензионишеш.
Чекаш следећу годину.
Чекаш следећу годину.
Чекаш следећу годину.
Чекаш следећу годину.
Чекаш следећу годину.
Чекаш светла времена.
Чекаш боље сутра
Да будеш срећан.
Изуј се.
Ходај бос.
Тада смеш да ходаш и по трави.
Купај се док свиће.
Причај о стварима које волиш.
Никада не обрћи палачинке ножем или руком, само бацањем у ваздух.
Одлепићеш је са плафона, не брини.
Научи да разбијаш јаје једном руком.Играј се у супермаркету услужном касом, то
је благодет.
Љуљај се у три ујутру.
Наручи 5 кугли сладоледа.
Насмеј се упозорењу ‚‚само за децу‚"Прођи испод прскалица у парку!
Стани испред врата са сензором, пљесни, па се прави да су се отворила на твоју
команду.
Баци кап, две воде на врелу ринглу и замисли да си чаробњак који баца чини (ако
немаш ‚‚сензор врата" близу куће)
Шетај поред реке.
Гурни прст у реку, нећеш остати без њега.
...
Љуби.
Грли.
Голицај.
Плеши.
Праштај.
Маштај.
Путуј.
Не пропусти прављење фигурица од пластелина - како каже дивна Џенита из Тузле -
без пријатеља да га употпуне овај списак и не вреди много, још је боље када су
пријатељи овако маштовити
Не пропусти први јоргован.
Ни последње лубенице.
И то да се умажеш јогуртом.
Или да причуваш нечијег мезимца.
Смеј се.
Много се смеј.
И не покривај уста рукама, јер имаш један криви зуб, само нека је здрав.
Више боле криви путеви у животу.
Прави мусаку.
Прави породични турнир у картама.
Читај цео викенд.
Покисни.
Слушај музику ризичних децибела.
Окречи собу у жуто.
Певај, ако тако осећаш.
Плачи, ако тако осећаш.
Купи шатор.
Највећи у радњи.И опрему за камповање.
Слажи слагалице.
Зови редовно родитеље, јер тако желиш.
Јави се иако је прекасно.
Посоли ако није слано (осим ако имаш висок притисак, онда само празан сланик
треси изнад јела, видећеш да ће постати слано само од себе)Ммм... ипак немој
ципелама на кауч
НЕ заборављај пријатеље.
Не заборављај ствари по ‚‚џеповима", ту су неке важне ситнице.
Стави мало више пене у купку.
Ууу, и прави балончиће.
Причај "по старински".
Немој баш УВЕК какити о томе да заправо, када видимо две дуге постоји само
једна дуга, а да је друга њена рефлексија и да је то обмана нашег ока и ума.
Некада се само обмани ( Ух, како би ми овде, уместо само легла нека псовка,
иако не треба псовати ) Зато исправка – Некада се само јебено обмани и уживај у
две дуге!
Причај о стварима које волиш.
Причај о људима које волиш.
Није тешко наћи људе према којима ниси равнодушан.
Није тешко волети.
Причај и о стварима које те муче.
Причај.И слушај.
Буди брижан и самилостан.
Помоли се онда када искрено осећаш.
Негуј љубав.
Говори МИ, уместо Ја.
НЕ бежи од себе.Не плаши се.
Леп си и насмејан и намрштен.
Па шта ако знаш само два акорда на гитари.
Изгради у себи, не око себе.
Засади хектар калемљених трешања.
И праске, ако тако желиш.
Донеси јој семе за нану и оригано са службеног пута.
Чекај, па ти немаш службени пут.
Постао си оно што желиш.
Онда се одвези бициклом до пијаце и купи.
Буди креативан, НИШТА НИЈЕ ГЛУПО ако је намера права.
Обоји свој свет.
Песма преузета са групе: Ко сам ја?
П.С.С. Ако, без обзира на ове савете, желите да
детету купите бојанку, уместо тога обојте зид у бело, купите боје, четкице и допустите
детету да постане човек који неће живети по оквирима, јер ће одрастати са
сазнањем да ни небо није граница.
Слика преузета са:
Литература:
- Беламарић, Д. (1987): Дијете и облик. Загреб: Школска књига.
- Егзипери, А. (2009): Мали принц. Превео са француског Саша Летић, Београд: Бабун
- Edwards, B. (1979). Drawing on the Right Side of the Brain, A Course in Enhancing Creativity and Artistic Confidence. Los Angeles: J.P. tarcher, Inc., New York: Distributed by St. Martin’s Press.
- Карлаварис, Б. (1986): Ликовно васпитање, приручник за наставнике основне школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Кокс, М. (2000): Дечји цртежи. Превела са енглеског Гордана Миљевић, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Филиповић, С. (2011): Методика ликовног васпитања и образовања, монографска публикација, ISBN 978-86-7762-363-0 (тираж 1.000, 392 стране), Београд: Универзитет унетности у Београду и издавачка кућа КЛЕТ.
Мс Јелена Стошић
16. октобар 2015. 16:24
Niste u pravu, po mom misljenju. Niti se bojankama moze pripisati tako velika ulogu u decijem razvoju.
Dok smo bojali bojanke i dok nismo na sav glas pricali o decijim pravima, o sputanosti te iste dece, nije bilo ni nasilja, ni ubistava koje izvrsavaju danas bas ta deca.