Када би прича причала живот који
живите, како бисте је назвали? Свако од нас јесте прича за себе, а да ли иста
прича може да се односи на више особа? Књига прича "Нахрани ме"
представља приче о животу и приче из живота. Каквим животима живе јунаци прича
које је представио Роман Симић, сазнајте у књизи прича која је награђена
Наградом "Киклоп" за најбоље прозно књижевно дело у Хрватској 2012.
године. Преведена је на немачки језик, а једна од прича из ове књиге добила је
награду "Ранко Маринковић". Која прича је обележила ову књигу прича,
сазнајте.
Слика преузета са: http://www.arhipelag.rs/knjige/nahrani-me/
Све наше приче доносим у овај врт и пуштам их да удахну зрака, јер међу нама га понекад нестане, пишем. Пишем: желио бих ти рећи нешто што већ ниси чула, нешто што ћете излечити од свих нестанака, од неизговореног, али ријечи за то не постоје. (...) Пас из твоје улице још је између нас, али где су те лисице? Пишем: ова гомила кавеза, ова гомила душа, сасвим би лако могла бити град, али јој недостаје прошлости, недостаје јој деце.
"Ласица" је прва у низу
прича романа "Нахрани ме". "Диомедове приче,
"Телефонија", "Предмети који тону" су приче у којима је
основна окосница друштво и појединац. Однос друштва према појединцу и однос
појединца према друштву. Наизглед обичне ствари постају предмети расправе
прича.
Тако је говорила моја жена. Била је то добра жена, великодушна и мудра жена, а с њезиним мозгом све је било у реду. Ако и није, чврсто сам вјеровао да ће се убрзо вратити на старо. Заједно са свиме осталим, свиме до чега нам је некада било стало а сада смо морали гледати кроз далекозор. Наравно, ни у то нисам могао бити сигуран, али за неке ствари једноставно требаш бити вјерник. А мени никад није био проблем молити; никад, све док сам имао зашто. А овај пут, било је нас четверо: моја жена и ја, и наше двоје дјеце, двоје дјеце, понекад нисам могао ни мислити, живот ми је био празан, али срце ми је било пуно. На крају сваког дана, назовите ме лудим, али желио сам да потаје вјечно.
"Двоје деце",
"Зимско љетовање", "Време чуда", "Те дјевојке",
"Демон", "Нахрани ме" су приче које сакривају траг свега
онога што један народ може да носи. Свега овога што једно биће носи са собом и
преноси са колена на колено. Страдање. Народа. Појединца.
Није било сумње: Зазу Мајаковски је био луд. Упознао сам га у лудници, гледао га како бјесни по лудничком ходнику, видио како га тројица крупних болничара склапају као лежаљку и паркирају у лудачку кошуљу, а све и да није било тога - било је ту то име: чак ни у касном самоуправном социјализму, чак ни покрај златних осамдесетих, нитко нормалан се није звао Зазу Мајаковски.(...)Тако је говорио Мајаковски. Говорио је о прошлости, будућности, штандовима и дјеци, неуморно и похлепно, као да ће му већ сљедећег трена понестати ријечи.
Тако сви говоре. У журби. Журећи за бољим временом, бољом платом, бољим животом. Журимо и када говоримо, не обраћајући пажњу о чему говоримо ни коме говоримо. А треба пазити. Треба обратити пажњу на речи јер ће оне постати дела. А каква дела можемо очекивати ако савремено друштво жури за свиме, а заборавља себе.
П.С. Књига прича "Нахрани ме" говори, управо о људима који су застали и погледали око себе. Пронашли
оне људе који су изгубили вољу за журбом. Јер, куда журити када маса жури? Да
ли ћете пронаћи пут ако сви ходају истим путем? Истражите друге путеве а ова
књига прича ће Вам помоћи у томе. Стога, ову књигу препоручујем свима онима
који журе. Свима онима који треба да застану и чују другог. Чују своје мисли и
приче људи око њих.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:
П.С.С. Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:
Јелена Стошић, М.Sc.
