twitter
rss

Када би било могуће направити избор за најромантичнију љубавну причу свих времена, онда би страст Жозефине и Наполеона сигурно добила највише гласова. Њихова невероватна љубави и дан-данас залуђује романтична срца и нежне душе, које у њој проналазе вечну инспирацију и охрабрење. Ова књига је бревијар страсти, мала тајна слагалица љубавне ватре о којој се шапуће више од два века.


Наполеон је по пореклу и крви Италијан, рођен на острву Корзици, па је тако понео надимак Корзиканац и тим се идентитетом јако поносио. Народ на Корзици води порекло од племена које је, пре свега, волео слободу. Притом је живео примитивним, простим и партријахалним животом. Народ је био притом, снажан, али и запаљивог темперамента, те је Наполеон Бонапарта у сваком погледу био слика и прилика корзиканске природе и њене дивљине.

Кажу да велика срца воле, а мала траже да буду вољена. Колико је срце било срце једног од највећих војсковођа који је икада корачао? Ко је била ОНА, она која је припитомила дивљу природу Наполеона?
Жозефина је сигурно једна од најмистериознијих жена која је живела на овом необичном месту које називамо планетом Земљом. Рођена је на чаробном карипском острву Мартиник, где је песак бео и ситан, а вода смарагднозелена. Ова Креолка најзаводљивијих тамних очију које су посматрале овај свет није само помутила разум Наполеону, већ би постала неприкосновена господарица ума и срца готово сваког мушкарца који би се нашао у њеној близини. Док је млади Наполеон 1779. године пловио са Корзике у Француску, Жозефина је у Француску пловила са Мартиника да се уда за Виктора де Боарнеа. 

Кажу да се праве љубавне приче никада не завршавају. Љубав између Жозефине и Виктора де Боарнеа се завршила смрћу Виктора на гољотини што је отворило врата најромантичнијој љубави у историји света.
У салону мадам Талијен, у јесен 1795. године, Наполеон је упознао лепу Жозефину де Боарне. У једном писму које је Жозефина упутила Наполеону, као и по два писма које је Наполеон писао Жозефини, да се наслутити како је и када започела њихова веза. Наполеон је рекао да Жозефина има оно нешто чему се не може одупрети и да је потпуно оличење женствености, од темена до ножних прстију. Из њихове тајне преписке могуће је схватитии више него из свих магловитих трачева који се и дан-данас испредају о овом фаталном пару.

Кажу да је у љубави и у рату све дозвољено. Како се љубавна прича Наполеона и Жозефине развијала можемо сазнати путем писама које су упућивали једно дугом. А како је овај брак разведен? Како се Наполеон оженио другом женом, сазнајте читајући ванвременска писма од којих у последњем пише:
"Збогом, добра моја Жозефино. Помири се са судбином, као што сам се и ја помирио. Сећај се увек човека који Те никада није заборавио и који Те никада неће заборавити.Збогом, Жозефино моја.Наполеон"

П.С. Кажу да је љубав слепа. Или да макар заслепи човека. Заслепи расуђивање ума то те мере да се и дивље биће припитоми. Зато ову књигу препоручујем свима онима који верују у љубав. Свима овима који верују у ванрвременску и ванпросторну љубав. Љубав о којој се причало од тада. Љубав о којој се причало свуда.

П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3466_knjiga_napoleon_i_zozefina_laguna.html


Јелена Стошић, М.Sc.

Постоје неки људи који нас подсећају на нека времена. Постоје неке ствари које нас подсећају на неке људе. Постоје нека времена која нас подсећају на неке ствари. Постоје. Када бисте успомене на све те људе, времена и ствари могли да одложите у једну кутију, колика би та кутија била? Шта бисте одабраи за садржај те кутије? Да ли би то биле само оне успомене које нас подсећају на срећу или оне које ће нас подсетити зашто смо у садашњем тренутку срећни? Можда, пре него одлучите шта спаковати, треба пронаћи такву кутију. Кутију која може да се креће кроз време. А таква кутија постоји. Ко је могао да направи такву кутију и како она функционише, сазнајте:



  • Представите се. (Име, презиме, занимање, хоби, ваша животна радост/филозофија)
Јована Миливојевић, по занимању  дипломирани економиста, у слободно време бавим се осликавањем и декорисањем кутија декупаж техником. Лепоту живота видим у једноставности, обичности и у ситницама. Моја радост је у осмеху људи које јако пуно волим, срећној белој шапи, лепом дану, малим стварима које обично не коштају баш ништа а вреде највише на свету.

Сахтијанје настао у марту 2017. године. Моја замисао је била да обрадујем себи блиске људе поклоном који сам сама направила. Управо су ме они охрабрили и подстакли да Сахтијан настави да се развија. Тражећи пројекте „Уради сам“, наишла сам на странице које се баве продајом репроматеријала за декупаж. Уследило је изучавање путем туторијала и набавка почетног материјала. Сваки дан се трудим да погледам неку нову технику и усвојим неки нови трик. Тако је настао Сахтијан и још увек је у фази настајања.

  • Ко Вам помаже у изради сваког од чудеса, обзиром да је сваки уникатно дело? Шта се све налази у Вашој понуди? Зашто сте свели своје креативно деловање само на кутије?
Име моје странице је Сахтијан. Сахтијан је шкриња за девојачку спрему, ковчег за девојачко рухо у коме се чувало све оно што би она извезла, исткала и чувала за посебан дан. Моје кутије сам замислила као мале „Сахтијане“ у које ће неко одложити своје најдрагоценије ситнице. Кутије израђујем сама или у договору са оним ко је поручује.  Уколико је кутија поручена, потрудим се да упознам особу и обратим пажњу на ствари које она воли, договарамо се око теме, боја, мотива...

Сахтијан је намењен свима који своје драгоцености и сећања воле да држе скривене у кутији или поделе на кутији кроз мотиве које не налазе у свакодневној продаји. Али Сахтијан није само враћање у прошлост, ту могу да се нађу и ствари које нас свакодневно инспиришу и чине срећним, драга лица, предмети, ствари које ће учинити да се осмехнемо сваки пут када погледамо у или на кутију.


  • Којим темама се бави Сахтијан? Шта Вас мотивише? Где налазите инспирацију?
Инспирисана сам публиком као целином. Чак и уколико кутија није поручена, могу да замислим њеног будућег власника. Сахтијан је заправо наша заједничка инспирација и она нас не подсећа само на места где смо већ били и на неке прошле тренутке, већ преставља и сферу где чувамо сва места до којих не можемо да дођемо, али ипак можемо да их замислимо. Тако да када неко погледа у свој мали Сахтијан, он ће бити управо тамо, где у том тренутку жели да буде.
  • Како други реагују на Сахтијан производе? Позитивни/негативни коментари.
Сваки Сахтијан има свој назив и поруку у себи, тако да се људи изненаде и обрадују још више када отворе кутију. Највећа ми је похвала када ми кажу да уживо кутија изгледа још лепша и поруче још једну за поклон. На негативан коментар нисам наишла, уколико га буде уважићу као позитивну критику.

  • Да ли сматрате да је у данашње време тешко подсетити људе на срећу? На детињство? На машту?
Ја сам одлучила да се једном дневно вратим малој Јовани, а мала Јована је волела да црта. Мислим да је пројекат Сахтијан упознавање Вас са малом Јованом која је данас овој великој потребна да се не изгуби у свакодневници, али можда ћете морати да пробудите мале Вас да бисмо се разумели.

Замислите да имате свеску у којој је забележен цео ваш живот. Сигурно би вас нешто упутило на решење онога што вас мучи данас, неке странице подсетиле на тренутке када смо свет посматрали кроз ружичасте наочаре и имали пуно више снова. Одлучила сам да није касно за моју свеску, само ми требају мали окидачи, и то сте Ви за које настају кутије. Покушавам да вас разумем и онда потражим парче себе у вама и заједно направимо Сахтијан.

  • На који начин можемо доћи до производа Сахтијан? Ваш контакт, цена?
До мојих производа можете доћи путем инстаграм налога:
https://www.instagram.com/_sahtijan/ и
е-маил адресе: jovana.milivojevic@live.com.
Цене су јако приступачне и зависе од величине кутије.

 
  • Планови за даље?
Отвореност за учење свих оних вештина који ће мој рад учинити још лепшим, бољим и ближим успеху. Сахтијан је оживео моје успомене из детињства. Тренутно рестаурирам дрвени сто који је припадао мојој баки и који ће бити део мог кутка за рад. Стари креденац сам такође резервисала за себе. Можда у том смеру наставим да се развијам, рестаурирање комада намештаја.




П.С. Сада, када сте нашли кутију, вратимо се на почетак приче. Шта бисте ставили у Вашу кутију? Које успомене би одабрали да носите са Вама кроз живот? Кажу, какве су нам мисли, такав нам је живот. Пре него одлучите које ћете успомене понети са собом, сетите се да понесете срећне мисли ма где год да идете. Само тако ће свака успомена имати обрисе среће. Зато што ће Вас подсетити да сте због ње постали то што јесте. А шта Ви јесте, уствари?
П.С.С. Драга Јована, хвала на дивном поклону који заиста представља путовање кроз време и промишљање шта је довољно вредно да обележи једно „време“.




Јелена Стошић, М. Sc.

Каквим поукама може да нас научи један пас луталица? Или више њих чији је циљ пронаћи газду и бити дресиран? Да ли газда дресира пса или пас газду? Сазнајте у роману Данијела Пенака "Џукац Куцов" који ће све нас научити шта значи одрастање и шта значи пријатељство. Научиће нас значају и једног и другог. А пре свега шта значи синтеза пријатељства и одрастања.

- Да знаш: прво и прво, кад је неко џукац, луталица - онда се богами, не пренемаже, не изиграва господина!Биберчица звоца ли, звоца. Има грозно пискав глас. Речи јој одскачу као лоптица која удара о зидове, таваницу, кухињски под. Звук њених речи меша се са звецкањем посуђа. Превише је буке. Куцов ништа не схвата. Спустио је уши: чека да је бес прође. Наслушао се он већ толико тога! Не узбуђује се превише кад га назову уличним псетом, луталицом. Јесте, џукац је, био је без газде, па шта? Никад се није тога стидео. Тако је - како је. (...)"Псето", ето још једне ружне речи за пса. А има их још толико, нимало похвалних: "кер", "џукела", "луталица", "авлијанер", "мешанац", "џукац"... Куцов их све зна; одавно се више због њих не вређа.
А зашто би? Тако је навикао. Навикао. Није имало од кога да научи како је то бити вољен и како припадати. Да, припадати. Немати газду, како сам на почетку рекла. Имати пријатеља који ће стално понављати да пас заиста јесте човеков најбољи пријатељ.
Код људи му је одувек једно сметало: то што им је понашање непредвидиво. Нису као пси (који подвију реп или накостреше длаку, па се лепо, без проблема, разуме се да нису љути); нису ни као мачке (могу до миле воље да изигравају сијамску финоћу, скоро увек можете погодити када ће вас огрепсти до крви); нису ни као променљиво време (Их! Време није могло да изненади Куцова, никада! Јер би осетио како се сви мириси мењају, па би се све бубице пробудиле, а птице би ниско летеле, обрушавајући се... не, Време није било издајнички превртљиво, нипошто). Али људи, то је посебан сој: с њима никад не знаш на чему си...
Кажу да је сан о срећи више него срећа. А Куцов је сањао само једно.
Као сви псећи снови, тако и они које снева Куцов, оживљавају најлепше тренутке његовог живота. Најлепше тренутке, али и оне друге. Читав његов живот, заправо. Али без реда. (...) И сад, ако у сну скичи док спава у кухињи, ако му њушка испушта пригушене јецаје, ако дрхтури од главе до шапе, можда се присећа својих псећих почетака, свог најранијег детињства. Нимало забавног.
Кажу да је сан о срецие више него срећа. А Куцов је сањао само једно. 
У породици их је било петоро. Три брата, сестра и он. Тек што су се родили, а један људски глас разговетно је изговорио (глас који као да је дошао с неба и обрушио се, попут грмљавине, у картонску кутију која им је служила као кућа):(...)- Што се тиче овог јадника, баш је ругоба; нико га неће хтети, па боље да га одмах удавимо.Тад је Куцов осетио како га хвата једна огромна шака, подиже га у вртоглаву висину, и онда - фииију! - урања у кофу ледене воде. (...) И шта се онда даље збило? Изгубио је свест? Никада се то неће сазнати, остаће вечна тајна. Сећа се само да га милује јутарње сунце, да су око њега безбројни мириси, да галебови круже високо на небу, док једна црна њушка крај њега, брундајући, истражује по гомили конзерви, старих гума, пробушених мандраца, разјапљених ципела; једном речју, по хрпи ђубрета. 
Кажу да је сан о срећи више него срећа. А Куцов је сањао само једно.
И сада, ето, седе обоје, Куцов и Гарава Њушка, на дну депоније, стрпљиво. Из даљине се зачула турњава мотора. Онда се појавио облак прашине, тамо, иза алеје платана посађених дуж друма. Ево и ђубрерарских камиона. (...) Како се то догодило? Муњевито. Несрећни случај. Недостатак среће. Све су избегли. Уочили су добра места. А ипај се десило. То је излетело из камиона. Било је огромно и бело. Било је гвоздено. Одскочило је ударивши о једно брдашце и окренуло се тешко у лету, у ваздуху.(...)Он се заустави у месту и први пут у животу, осети како му ледени трнци пролазе низ кичму: Истински Страх. Нашао је снаге да јој приђе. Гарава Њушка могла је још само да прошапће:- Ако одеш у град - казала је - пази на аутомобиле. Ескиважа, малецки, ески... ва...
Кажу да је сан о срећи више него срећа. А Куцов је сањао само један сан. Одлука да крене ка граду. Град. Бука. Депонија. Уређена депонија. Потрага. Штенара. Сан. Слобода. 
Три особе крочиле су унутра. Некакав високи тип у шорцу, црвен као рак, бесног израза лица. Веома мршава госпођа, са црвеним шеширићем на глави, бела као ротква, такође бесног израза лица. Између њих је било нешто најчудније, најизванредније што је Куцов икада видео: сасвим мала девојчица... али стварно малецна. Имала је риђу косицу, круту и праву, као скуп штапића управљених на све стране, који су стварали неку врсту сунца око њене главе. И две стуснуте песничице. И огромна отворена уста која су урлала: - ХОЋУ ПСА!
Кажу да је сан о срећи више него срећа. А Куцов је сањао само један сан. Породица. Пријатељи. Како ће се Куцов прилагодити сновима који су постали јава? Како ће се навићи на остварење својих снова? Како ће га девојчица прихватити? Зашто ће побећи?

П.С. Роман
Џукац Куцов нам нуди причу о одрастању, причу о пријатељству, причу о значају свих оних који уђу у наш живот. Свако од њих је са разлогом поред нас. Свако од њих је лекција која нам је потребна. Од нас самих зависи како ћемо прихватити речи које нам се нуде и особе које нам долазе. Зато бих овај роман препоручила деци, да унапред схвате значај наведеног. Да схвате колико је важно одрастати поред правих људи. Зато бих овај роман препоручила одраслима. Да схвате колико свака њихова реч има утицаја. Колико је вредна. Колико је све што кажемо отишло у неповрат. Зато треба пажљиво бирати речи, оне ће постати дела. А треба тежити добрим делима. 
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/726-dzukac-kucov-detaljno


Јелена Стошић, M.Sc.

Анаис Нил је рекао: "Сваки пријатељ ствара свет у нама, свет који раније није постојао, и само преко тог света настаје неки нови свет". Колико светова може садржати једно људско биће? Колико сте пута допустили да ваш свет добије спектар боја? Нових боја. Оних које нису постојале на нашој палети. Роман Силвије Ронкаље "Заувек другарице" говори о сродним душама које се налазе случајно. Пре читања овог романа, запитајте се: Колико душа је постало део Ваше душе? Да ли сте икада били спремни да се препустите и допустите да неко постане део ваше палете боја?

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/edicija?b=C521

Открићу само ако то баш желите да знате јер сте, у брзој идентификацији с главним ликом, већ спремни да патите због мене и са мном. ОК, сами сте тражили! Зовем се Катерина Антоанета. (...) Распричала сам се, али то се догађа и на почетку најбољих романа. Стварају се контраст, амбијент, атмосфера. Представљају се главни ликови. У ствари, сада морам да вам дам мало информација. А међу ликовима мој брат је посебно важан јер цела ова прича почиње од њега или, боље речено, од изазова у виду опкладе коју ми је он упутио. 
Са братом никада није лако. Ни са њим ни без њега. Али нам је лакше са њим. Без обзира на захтеве које поставља испред нас. 
- Еј Катерина - рекао је - да ли би ти прихватила такву опкладу?  - Шта хоћеш да кажеш?
- Изазивам те да сад, кад смо дошли у град, нађеш најбољу другарицу. И бићу великодушан: даћу ти месец дана. Мислиш ли да можеш да успеш?
Али, како наћи пријатељицу када та мисија никада није ишла онако како треба? Како пронаћи праву пријатељицу када ти је у животу једини пријатељ била књига? Али, судбина увек има план пре него сами направимо исти.
Барбара.
Уопште није била мој тип. Стално је жвакала жваку, уз гласно и непрекидно цоктање језика о непце, испрекидано пуцкетањем великих надуваних балона. Онда је са ивице усана морала језиком да прикупи прилепљене остатке жваке, углавном ружичасте. Личила је на неког преживара. (...) - Хоћеш ли са мном на сладолед у суботу у три? Ја частим! Знам једну добру посластичарницу ... екстра! - додала сам прилагођавајући се њеном жаргону како бих стекла веће шансе да се спријатељимо. - Како да не, обожавам сладолед! 
Без наговештаја. Без наде. Катерина је пронашла једну другарицу. Другарицу са којом ће поделити сладолед. Али... да ли ће Барбара заиста постати она права другарица?
Александра. 
Александра је, међутим, била мој тип. Уочила сам је већ првог дана школе јер је села у средњу клупу у првом реду, испред катедре, ону коју обично сви избегавају. То је знак да је штреберка или у најмању руку озбиљна и студиозна. Мене су због чињенице да сам озбиљна и студиозна увек сматрали досадном и зато избегавали као могућу другарицу. (...) И онда сам кренула прескочивши одједном око деценију и по срамежљивости:  - Је л' хоћеш да се прошетамо мало ових дана? Могле бисмо да одемо на сладолед на једно посебно место. - Код Криспина? - упитала је. (...) - Је л' ти одговара у два? Јер у три имам неку обавезу - рекла сам већ збуњена тим вишком друштвеног живота и ризиком од нагомиланих састанака.

Без наговештаја. Без наде. Катерина је пронашла још једну другарицу . Другарицу са којом ће поделити сладолед. Али... да ли ће Александра заиста постати она права другарица? 
Валентина. 
Код ње, Валентине Валенти, прво што сам уочила, а што никоме није могло да промакне, била је лепота. Валентина је била прелепа. Али можда и нешто више од тога, јер има лепотица али немају све шарма. Из Валентине је избијао посебан шарм. (...) - Сладолед код Криспина. Али не мораш да ми га понудиш, можемо да се нађемо тамо ових дана и да попричамо или да се прошетамо заједно. - Како да не! Можемо сутра, ако хоћеш. Ја ћу бити у том крају одмах после ручка.  Тренутак панике и изненадни напад свести о чињеници да ћу морати да поједем три сладоледа током поподнева - мало превише и за једну обожаватељку сладоледа као што сам ја. - Па, одмах после ручка не могу. Је л' би могло у четири, пола 5? - ОК, у пола 5 код Криспина. 

Без наговештаја. Без наде. Катерина је пронашла још и једну другарицу. Другарицу са којом ће поделити сладолед. Али... да ли ће Валентина заиста постати она права другарица? Барбара. Александра, Валентина. Три другарице. Три сладоледа. Један дан. Исти дан. 
Стигла сам толико раније да сам, наравно, управо када је дошла Александра, била окренута на другу страну и осетила како ме неко лако удара по рамену. Окренула сам се и са огромним изненађењем и запрепашћењем нашла се пред комплетним триом: са Александром су биле и Барбара и Валентина.
Без наговештаја. Без наде. Катерина је пронашла не једну, већ три другарице. Другарице са којима ће поделити сладолед. Другарице због којих ће добити опкладу. Да, могуће је. Судбина има планове пре него направимо исте. Само је довољно да заиста верујемо у оно што желимо. 
Тог првог поподнева када смо све четири биле код Барбаре крстиле смо нашу групу Четири Муве, наздравиле смо пивом Барбариног тате које смо нашле у фрижидеру (мени је безвезе, али се нисам усудила да се повучем) и онда смо се заклеле на верност, вечито пријатељство и узајамну помоћ типа сви за једног један за све! Само што смо ми повикале:- ЈЕДНА МУВА ЗА ЧЕТИРИ, ЧЕТИРИ МУВЕ ЗА ЈЕДНУ! Александра је рекла: - Ако нека прекрши ову заклетву, нека јој испадну сви зуби!
Без наговештаја. Без наде. Катерина је пронашла три другарице. Другарице са којима ће делити много више од сладоледа. Какве авантуре очекују Четири Муве? Како ће им лажни фејсбук профил променити живот? Како ће постати део најважнијег трач-профила на фејсбуку? Сазнајте у роману који нам нуди много више од судбинског познанстава. Романа који нам враћа веру у људе, веру у пријатеље. Веру у пријатељство. Пријатељство је као музика: две на исти начин интониране жице вибрираће заједно чак и кад дирнете само једну.
П.С. Вратила бих се на првобитно постављено питање: Колко душа је постало део Ваше душе? Да ли сте икада били спремни да се препустите и допусте да неко постане део ваше палете боја? Уколико јесте ово је књига за све вас који верујете у пријатеље. Оне праве. Оне са којима можете поделити много више од сладоледа. Оне са којима је прича почела управо са дељењем сладоледа. 
П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/edicija?b=C521


Јелена Стошић, M.Sc.


Када би вам неко рекао да одмор проведете на селу уместо у граду сугурно се не бисте сложили са тим. Одрасли нам увек говоре о миру и тишини које можемо пронаћи само на селу, изван буке града. Како ће се у том миру, тишини и сеоској идили снаћи две близнакиње, њихов брат и отац који је све организовао, сазнајте у роману Градимира Стојковића "На брегу кућа мала".

Већ трећи дан су се досађивали у овом татином чувеном Недобнику, ког је хвалио на сав глас, објашњавајући предности живота на селу: - Какав ваздух, децо! Бања! Ваздушна бања! Мир... тишина... зеленило свуд около... а тек колико неба има над главом! (...)Кућа татина је била на самом селу, у последњој улици, ако се то могло назвати улицом, јер су иза ње били само воћњаци и виногради, унедоглед.

Кућа, надомак Београда се ни мало није разликовала од куће у којој су живели. Имала је све услове за живот који су били неопходни за одрастање троје деце, интернет, кабловску телевизију и неба над главом, како је Мики говорио. А онда је пала ноћ...
Лепо су се провели то вече, заборављајући где су и због чега су ту где су. И било је све у реду, чак до после поноћи, док нису погасили светла, сва осим оног фењера на улазу, па се сви сместили по постељама. А онда је почело! Најпре се јавио један пас, ту негде, испред куће. Убрзо му се одазвао други, иза куће. Онде и трећи, изблиза као испод прозора. За њим још један, однекуд поиздаље. Убрзо су сви пси овог села, вероватно и остали из сеоске околине, лајали, режали, кефтали, штектали, скамукали, завијали и урликали... (...) Најзад је могло да се заспи. И заспали су. И спавали - не задуго. Опет се јавио један пас, за њим још један, па још један, па је опет читав хор лајао, режао, кефтао, штектао, скамукао, завијао и урликао. (...) - ТАТА! - сад су вриснули све троје углас. Отишао је до регала, отворио фиоку и извадио нешто из ње, пружајући им: - А и ово сам заборавио да вам дам. Чепићи за уши, док се не навикнете. Добри су, пригушују...


Али процес прилагођавања није ишао тако лако. Постоје ситуације у којима чепићи нису били од помоћи, посебно када је комшија радио нешто у дворишту до касно у ноћ. Постоје ситуације које је требало да сами преживе. Да нађу некога ко ће им помоћи у данима који су се чинили веома дугим. Требало им је друштво, још деце. Зато су одлучили да крену према сеоској продавници, где их је касирка упутила на децу.
- Хеј, ћао! - јавила се прилазећи. - Шта могу да учиним за вас? - Овај - прво се огласио Мики - а где су овде иза улаза деца? За тренутак је девојка била затечена питањем, но одмах се насмејала. - Јаворка, злато, опет оно твоје "иза врата"! - окренула се касирки. - Па... у праву си. Хајде, децо, да видите децу. Повела их је десно, иза улаза и показала. Писало је изнад полице: ДЕЦА. И заиста, на полици су биле ствари за децу: пелене, папирне и влажне марамице, беби-креме, штапићи за уши...

Иако се чинило да није било деце, макар је било забавно слушати Достану, продавачицу у продавници. Достану чије је име имало историју, Достану која није требало ту да ради. 
- Па ја и јесам педагогица! - А!? - опет је зинуо Мики. - Па што радиш у трговини? - паметно је питала Јана. - Е то ја из хобија - и даље се кикотала Достана. Онда се уозбиљила: - Нема посла за нас школске педагоге. Пробала сам у безброј школа и чабар! И где је било упражњено, сместили су се онакви, њихови... ма, нема везе...
(...)  Село није имало превише деце, како им је објаснила Достана: шест средњошколаца и неких петнаестак основношколаца. Ипак, било је нешто што је посебно одушевило мале Београђане, а то су била имена, тачније надимци Недобничана, могућих другара за њих овог лета: Дида, Мида, Педа, Гида, Тода, Дода, Чада, Дада, Дуда... Ко би све то упамтио?!

Важно је са у селу има деце. Деце која се ни по чему не разликују од деце у граду. Упознавши Диду и Миду схватили су да су пронашли другаре. Децу налик њима. Децу којој није било важно што се одрасли свађају. Децу којој су срећа и склапање пријатељства на првом месту. Децу која су била спремна да их упознају са својим животом.
- И шта ви радите - питала је Јана - да вам не буде досадно? - Ништа - одговорила је Дида. - Ови мали се љуљају ј клацкају док им не досади. Онда оду кући. То сам и ја радила кад сам била мала...  Ани баш и није било јасно:  - Али... али... па то је досадно, бесмислено... Има ли нешто занимљиво, некуд да одемо, нешто да видимо?


Није требало много да нађу одредиште. Манастир. Манастир који је био познат по свом меду. Манастир где су упознали мајку Сару која је била другачија од осталих монахиња. Другачија по својим схватањима, свом погледу на свет. Схватањима који су мотивисали близнакиње на потезе које ће касније направити. А први потез је било изненађење за Диду којој је био рођендан. План је савршено функционисао, али требало је само објаснити тати.
- Диди је данас рођендан, а увек код ње само маторци буду и никад није имала своје друштво, па смо јој понудили да буде код нас, као прави рођендан, само ми и они, и Достана, а доћи ће и двојица одавде који нису из њеног друштва, знаш они иду у средњу школу и Ана је играла кошарку с Цигом, па нас је после заменио, мислио да је Јана Ана и онда су изгубили, а ми смо смислиле да направимо праву журку и њих смо позвале, само деда не сме да зна, јер не би пустио ни Диду ни Малог Миду... Ми ћемо да набавимо све и пола ће да дода Достана и она ће да узме од газде из радње са попустом, је л' знаш сад?
Била је то њихова опробана шема: причати, причати, причати, а не рећи оно што је требало, већ само оно што су желеле да остали чују.

И план је успео. Тата је пристао. Само... како ће проћи изненађење? Како ће Дида реаговати? Како ће Достана постати део живота деце? Како ће се сви становници села окупити око једног истог циља? Вишег циља. Сазнајте у роману Градимира Стојковића који нам нуди много више од праћења ликова и њиговог повезивања.
П.С. Нико од нас није сам. Нико од нас не може сам. Свакоме од нас је потребно друштво. Свакоме је потребна рука која ће нам помоћи када нам је најтеже. Зато бих ову књигу препоручила одраслим особама које мисле да им је сопствени мир важнији од свега. Осама. А када је тешко онда наиђу проблеми. Осврнемо се око себе и схватимо да смо сами. И да смо сами криви што смо сами. Тако нам је било најбоље. А да ли тако јесте најбоље? Зато деца знају шта раде. Деца никада не траже да буду сама. Деца увек трагају за друштвом. За неким ко ће њихов свет учинити лепшим местом. Зато бих ову књигу препоручила и деци. Да потврде какви треба да остану и шта треба да постану. Да знају да свака особа која дође у њихов живот - долази са разлогом. 

П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3153_knjiga_na_bregu_kuca_mala_laguna.html


Јелена Стошић, M.Sc.

За пут обично пре планова пакујемо кофере. А требало би обратно. Посебно када је у питању игра светлости и сенки. Игра видљивог и невидљивог. Игра онога што нас засигурно очекује и онога чему се нисмо надали. Данас имам прилику да вам представим књигу Веселина Марковића "Светлост на води" која нам нуди много више од путописа. Много више од доживљаја који нас чекају. Много више од светлости. Много више од мрака.

Слика преузета са: http://www.arhipelag.rs/knjige/svetlost-na-vodi/

Средином деведесетих година моја супруга Снежана први пут је боравила у Ослу. (...) Неколико година касније, Снежана, наш петогодишњи син Дамјан и ја доселили смо се у Осло, па сам сваког маја, јуна и јула могао изнова да се уверавам у те њене речи. Чак и оних дана када је бивало облачно и пљускови се смењивали, имао сам утисак да нас светлост стално прати. Кад год се ујутру пробудим, већ је увелико свануло. Снежана касно поподне дође с посла, одмори се, једемо и одемо у вечерњу шетњу, понекад у парк Фрогнер, а када се вратимо и поново погледам кроз прозор, учини ми се да је Сунце исто онолико удаљено од хоризонта колико је било када смо у шетњу кренули. То засићеноплаво небо није нам нимало помагало када Дамјану покушамо да објаснимо да је време за спавање. Када оде у кревет, седнем у фотељу и читам поред прозора до десет сати, чак до једанаест ако је ведро, а ја напрегнем очи. Због те привидне продужености сваког дана чинило ми се да лето траје бесконачно.

Чини се да је довољно да припремимо кофере када кренемо на пут. А није тако. Требало би припремити ум за нешто што се у Србији чини небитним.
Знао сам да ће ме у Ослу дочекати дуги летњи дани, али нисам очекивао да ће и сама светлост бити друкчија. Док сам живео у Србији, лета си могла да буду кишна или сушна, мање или више топла, али унапред сам могао да опишем како ће да изгледају врели, ведри дани: када је Сунце у зениту, суседни предмети се утапају један у други, спојени блиставом измаглицом, и помало трепере у јари. Крајем дана светлост постепено слаби. У Ослу није тако, а разлику сам најлакше могао да уочим поподнева и сутона. Сунце веома дуго и невољно излази, по неколико сати, па је светлост коса и јака. Под тим бочним светлом, линије су оштре, границе јасне, а сенке дугачке.

Чини се да је довољно да припремимо кофере када кренемо на пут. А није тако. Требало би припремити очи. Да виде јасно све оно што виделе нису. Да виде светлост. Чудно је то да нешто што нам се чини обичним може бити необично. Толико необично да буде инспирација књиге која укључује више прича. Више виђења једне појаве. Светлости. Мрака. Осећаја за сноп светлости кога нисмо свесни.
Нећу само ја описивати пределе. Желео сам да у ову књигу укључим и другачија виђења, па с троје норвешких пријатеља, као и Снежану, замолио да напишу по једно поглавље. Једно од то троје није Норвежанин, истина, већ Енглез који већ деценијама живи у Норвешкој, али о свима њима ћу говорити мало касније. Снежана је допутовала у Осло пре Дамјана и мене, па ћу зато прво њој дати реч да објасни како је већ првог дана доспела у Сорију Морију.

Чини се да је довољно да припремимо кофере када кренемо на пут. Али није тако. Треба припремити себе. Породицу. Припремити себе на прилагођавање нечему што се чини нонсенсним. Али, није у питању нонсенс већ савршени смисао постојања. Постојања у земљи која се чини тако близу, а тако далеко. Постојања на истој Земљи. Постојања под истим Сунцем. Тако је и животу. Све је исто. Само је наш поглед на све то што је исто другачији. Зато су важне остале приче. Како је Снежана доживела Норвешку? Како је прихваћена? Како су људи око доживели игру светлости? Пределе који се смењују у контрастима онога чија се контраст не назире.
П.С. Читајући прве странице ове књиге помислила сам да се не уклапа у оне књиге које, иначе, представљам. Читајући даље схватила сам да се и те како уклапа. Стога бих је препоручила и одраслима и деци. Ова књига је инспирација. Да стварамо. Осматрамо. Ослушкујемо. Да не стајемо. Зато је се и савршено уклапа у снове које би требало живети на јави.

П.С.С. Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.arhipelag.rs/knjige/svetlost-na-vodi/


Јелена Стошић, M.Sc.

Мика Антић је рекао: "И највећи је живот када ниси свестан да живиш него мислиш да сањаш". Шта би било када би сваки наш сан постао јава? А шта би било када неки наши снови не би ишли у смеру у коме би желели да иду? Шта се дешава када си једног тренутка принцеза одевена у хаљине чија се лепота не може описати а шта када си помоћница на двору одевена у магарећу кожу? Кажу да одело не чини човека. Да ли је заиста тако сазнајте у адаптацији бајке Шарла Пероа коју је приредила Светлана Курћубић Ружић - "Принцеза у магарећој кожи".

Слика преузета са: http://www.evrobook.com/princeza-u-magarecoj-kozi.html

Некада давно. Тако обично почињу бајке. Тако обично почињу све наше приче. Тако обично почињу сви наши необични снови. Снови о срећи. Наша бајка почиње у краљевству у коме је краљ живео срећно са својом породицом.
Краљ је живео у двору коме по лепоти није било равног на целом свету и био је поносан на све што је у његовој власти. Посебно се дичио својом коњушницом, о којој се причало и у другим краљевствима, јер је краљ имао најлепше и најбоље коње који су се могли наћи на свету. (...) Али краљ је најпоноснији био на једног станара коњушнице који је сваког посетиоца краљевства остављао у чуду.

Не то није био коњ, већ магарац који је свакога јутра уместо балегом сталу испуњавао вредним златницима. Краљ је имао све што му је било потребно и више од тога. Љубав своје породице, наклоност људи око себе и изобиље златника. Али... снови о срећи су окренули свој ток кретања. Краљица. Болест. Предосећај краја.
- Моје време је истекло... зато те молим да ми испуниш последњу жељу. Ти и ја смо живели у великој љубави... Круна њена је наша дивна ћерка, која заслужује да је у животу неко воли онако како си ти волео мене. Обећај ми да ћеш је удати само за оног ко је спреман да јој подари такву љубав... Закуни се...

Последње речи краљице није чуо само краљ. Властелин који је знао да је принцеза једина наследница свега затражи руку краљеве кћери обећавајући љубав. Вечну љубав. Али...
Млада принцеза је била толико тужна да је плакала данима и ноћима. Није могла да верује да њен вољени отац жели да је уда за лукавог, ружног и безобзирног властелина. Није желела да се уда за таквог човека јер га није волела, али није хтела да противречи оцу јер је била научена на послушност. Била је неутешна и несрећна, на двору није имала са ким да се посаветује, да поразговара о својој муци, јер су њеног оца, уваженог краља, сви беспоговорно слушали. Зато је на крају решила да крене код своје куме виле, да је замоли за помоћ и савет.

Кума је имала решење. Које решење је кума нашла за принцезу? Колико решења је требало пронаћи како би принцеза избегла удају? Како ће принцеза постати слушкиња? Сазнајте у бајци која враћа веру у снове, веру у добро. Јер само добро може на крају бити награђено.
П.С. Да, највећи живот јесте када мислимо да сањамо а не да живимо. Колико придајемо значаја нашим сновима? Колико снова је остало неодсањано само зато што смо се бојали. Бојали да одемо тамо ван своје зоне комфора. Треба изаћи из безбедне луке. Треба веровати. Само вера у добро може спасаити свет.

П.С.С. Хвала издавачкој кући Evro Book на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.evrobook.com/princeza-u-magarecoj-kozi.html

Јелена Стошић, M.Sc.

Kада бисте могли да будете део неког светског класика, који би класик књижевности био у питању? Софија је одабрала Шекспира. Ромеа и Јулију. Kако ће Софија оживети јунаке и променити ток најпознатије љубавне приче, сазнајте у роману Елизе Пуричели Гвера "Случај Ромео".

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/edicija?b=C462

Сцена прва, чин први. Гимназија Гвидолети. Проба позоришне трупе гимназије.
Расположење у позоришној трупи гимназије Гвидолети било је веома лоше. После три године успеха и падова налазили су се пред могућношћу разлаза. Нико није желео да учи напамет странице и странице текста да би их изговарао пред празним гледалиштем. И родитеље је требало кумити и молити да дођу да виде своју децу. А пријатељи су у најбољем случају само долазили да се мало насмеју.

Софија, редитељка, ученица гимназије је све то знала. Али, знала је да мора да пронађе начина да се представа "Ромео и Јулија" одигра. Знала је да мора да пронађе Ромеа за своју Јулију.
Други кандидати за Ромеа као да су се смањивали док би пробали улогу са Елоизом. Пјетро не. Умео је да је постави на место и узврати на исти начин. Била је права штета што их је оставио. Живот би био много лакши да је он још био у трупи и не би били изложени опасности од тога да се разиђу.

Сви су веровали у разилажење Софијине позоришне трупе, али не и директорка гимназије Гвидолети. Она је била једна од оних којима је стало до културе, а посебно до позоришта. И Артуро. Ученик гимназије. Математичар. Супротност Софије. А можда се супротности привлаче?
Софији је заиста понекад падало на памет да се помало свиђа Артуру, нарочито онда кад би га видела како се бори са неком сасвим једноставном репликом. Али, обично је ту мисао одбацивала.

Јасно је било да је Артуро део позоришне трупе зарад Софије. И увек је желео мале улоге које су му се нудиле. И вредно је радио на изграђивању ликова који су му задати. Али, како Софија то није успела да раније уочи? Чак ни онда када су се појављивале плаве варнице у сусрету са њим.
Софија је увек наелектрисана, одаје и прима струјне ударе, квари мобилне телефоне и компјутер и изазива прегоревање сијалица. Али она плава варница која је избила у додиру са Артуром представљала је нешто дотад још невиђено.

Оставивши варнице по стани и покушавајући да се фокусира на сценарио. Адаптацију сценариа чије је копије имала у соби. Адаптацију сценариа која је остала код Артура како би научио своју малу улогу. Адаптацију сценариа који је на свакој страни имао исписано Артурово име.
Ако за недељу дана не буду нашли правог кандидата, Софија је одлучила да сама игра улогу Ромеа. (...) Софија никада није глумила; увек се бавила режијом јер јој се свиђало да представу држи у својим рукама. Још није била сигурна да ли је уопште у стању да се суочи са публиком, али је знала да ће урадити све само да би спасла своју трупу.

И никоме није говорила о изненађењу које припрема. Никоме. Чак ни Елоизи, својој најбољој другарици. Јулији. Јулији која није имала Ромеа. За пар сати ће цела позоришна трупа сазнати за Софијин план. Али, требало је отићи, пре састанка трупе, у школу где је директорка организовала специјално предавање како би популаризовала читање.
"Није реч само о читању књиге на екрану, отварању ликова и интеракцији с текстом", рекао је. "Одсад ће бити могуће потпуно уронити у читање, такорећи у књигу...", саопштио је са задовољним осмехом.

Софија није веровала у технологију која се нудила, сматрајући да ништа не може да замени књигу у форми у којој књига јесте. А посебно не технологија. Знајући њену љубав према читању, директорка школе је позвала на сцену баш њу. Софију. Софију која не верује у такву врсту читања.
... представник Техноспарка на екрану притисну старт и... пре него што се освестила, Софија се нађе усред Ромеа и Јулије.

Усред Вероне. Њу нико није требало ни да види, ни да чује. Али њу су сви видели и сви чули. Посебно Ромео.
Софија се нађе у замци. Затвори очи и поче да притиска читач... А онда зачу глас директорке Ингирами: "Софија! Јеси ли добро?" Са олакшањем отвори очи. Само... кад скиде наочаре, схвати да је ту, с њом, Ромео лично! Још ју је чврсто држао за руку. Софија поново затвори очи надајући се да то ипак није истина.

Али јесте била истина. Истина од које није могло да се побегне. Kако је Софија довела Ромеа у свет данашњице? Kако ће га вратити тамо где припада? Да ли це желети да га врати? Шта ако је Јулијин Ромео, уствари, Софијин Ромео? Да ли ће се појавити плаве варнице између Ромеа и Софије. Откријте сами. Јер читање и јесте откривање. Откривање суштине. Откривање нас самих.
П.С. Узбудљива авантура која не престаје да изненађује својим обртима. Стога бих ову књигу прво препоручила свој одраслима који ће се усудити да се баве Шекспиром. Овај роман је идеалан начин да уведете ученике у проучавање "Ромеа и Јулије". На основу књиге је могуће урадити сценарио који би претходио извођењу оригиналног дела. Ученицима ће бити занимљиво да доживе Ромеа и све ликове када су им блиски. Не можемо схватити нешто што нам је далеко. Схватамо тек када нешто приближимо довољно близу. Зато бих овај роман препоручила и свој деци. Да науче да се не плаше изазова. Да науче да се не плаше промена. Промене око нас самих су доказ да смо се сами променили. Објединила бих препоруку овог романа и одраслима и деци само из једног разлога. Да трагају за својом плавом варницом. Без те плаве варнице ништа неће имати смисла.
П.С.С. Хвала, издавачкој кући Kреативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/edicija?b=C462




Јелена Стошић, M.Sc.