twitter
rss

„... У ствари, шта је могао он, стар, болестан човек, оптерећен дуговима, да пружи тој здравој, младој девојци, пуној животне радости? Не би ли љубав према уметнику била страшна жртва за ту девојку и зар се не касније готко кајала што је за њега везала горку судбину? А и уопште, зар је могуће да млада девојка, толико другачија по карактеру и годинама, аволи мога уметника? Зар то не би било психолошка неистина? Ево, управо о томе бих желео да чујем ваше мишљење, Ана Григорјевна...“

Данас имам прилику да Вам представим роман из едиције „Највеће љубави“ који нам пружа један нови поглед на Достојевског. Поглед за који су знали само ретки. Како се пословна сарадња претворила у љубав, сазнајте.


Слика преузета са: 

„А ког кога је тај стенографски посао?“, заинтересовах се.„Код писца Достојевског. Сад ради на новом роману и намерава да га пише уз помоћ стенографа. Достојевски мисли да ће роман имати око седам штампаних табака великог формата и за цео посао нуди педесет рубаља.“Пристадох без рамишљања. Име Достојевског било ми је познато још од детињства; он је био омиљени писац мога оца.


Како ће омиљени писац Аниног оца постати онај који ће јој учитини живот живахнијим? Онај коме није остало много живота даје другоме много више од живота. Да ли ће заиста бити тако?

Стан број 13 налазио се на другом спрату. Зазвонила сам. Одмах ми је отворила постарија служавка, која је преко рамена имала пребачену зелену карирану мараму. Како сам недавно читала Злочин и казну, нехотице сам помислила да је та марама можда прототип оне мараме која је имала тако велику улогу у породици Мармеладових. На служавкино питање кога тражим, одговорила сам да ме је шаље Ољхин и да је њен господин обавештен да ћу доћи.


Како ће се исповест о животу променити у исповест о смрти? Чија смрт је у питању? Како ће једна млада душа заволети једну стару душу? Шта је то што љубав чини љубављу?

„А зашто немогуће? Јер ако ваша Ања, како кажете, није кокета, него је обдарена добрим срцем, зашто не би заволела вашег уметника? Шта с тим што је он болестан и сиромашан? Зар може да се воли само због спољашности и богатства? И у чему је ту њена жртва? Ако га она воли, онда ће и сама бити срећна и никад се неће покајати!“

П.С. Зато добро размислите шта волите. Добро размислите због чега некога волите. Љубав није пролазна ствар. Пролазне су оне ствари у које се заљубите а које и јесу пролазног карактера. Оне ствари које време брише. Праву љубав не може ништа да избрише. Љубав која се није могла ни наслутити је део живота Достојевског. Љубав која надмашује сва времена и све просторе. Зато бих препоручила ову књигу свима онима који безусловно верују у љубав. Јер права љубав није потрошна.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3468_knjiga_f_m_dostojevski_i_ana_grigorjevna_laguna.html



Јелена Стошић, М. Sc.

Да ли верујете у „живели су срећно до краја живота“ завршетка сваке бајке? Свако од нас машта о томе, али ретко ко верује у остварење истог. Али, ко је тај који, заиста ради на остварењу тог циља? Циља да се живи срећно до краја живота. Зато треба читати. Зато треба веровати. Зато треба писати. Зато треба праве вредности преносити са колена на колено. Тако су настале и „Српске народне бајке“ као основа вере у оно што је добро. Зашто су „Српске народне бајке“ основа свих српских ауторских бајки, сазнајте.


Бајке нису измишљене приче. Бајке су приповедања која су се преносила са колена на колено, како би свако од нас данас спознао нешто што је давно заборављено. Нешто чега је некада било у изобиљу. Нечега што је данас реткост. То и јесте вера. Вера у боље сутра. Вера да добро побеђује лоше. Вера је та која побеђује све. Вера је та која може да се супростави свему. Мислите да се данас више верује него некада? Мислим да не. Да имамо вере у себе саме не би нам били потебни психолози и психоаналитичари. Замислите само да су принцезе, остављене у двору након изласка из њега тражиле психолога. То је проблем данашњице. Много тога нам се нуди. Много тога користимо. Да, користимо. И не гледамо колико тога је штетно. И некада је било лошег. И некада је било штете. Али, штета није долазила од људи.
Мислите да су случајно све те вредности основа српских ауторских бајки? Мислите да су случајно српске народне бајке основа српских ауторских бајки? Ништа није случајно. Макар тако поручују народне бајке. Књига „Српскенародне бајке“ представља скуп бајки које враћају веру у све оно што смо изгубили трагајући за бољим временом. Нуде се следеће бајке:
  1. Чардак ни на небу ни на земљи,
  2. Немушти језик,
  3. Баш - Челик
  4. Златна јабука и девет пауница,
  5. Међедовић,
  6. Ђаво и његов шегрт,
  7. Аждаја и царев син,
  8. Змија младожења,
  9. Усуд,
  10. Ђела,
  11. Биберче,
  12. Царев син и крилата баба,
  13. Три прстена,
  14. Лаж за опкладу,
  15. Девојка цара надмудрила,
  16. У лажи су кратке ноге.

Вредне су. То је оно вредно и значајно што нам је преостало. Вера да добро увек побеђује зло, вера да слабији може да победи оног јачег, вера да може „некада давно...“ прерасти у „.. и живели су срећно до краја живота“. Зато је вера у срећу вреднија од свега.
 П.С. Ову књигу препоручујем свима онима који не верују у срећан крај. Не мора да верују у срећан крај. Нека верују у срећан почетак, само тако ће крај бити срећан. Зато ову кеигу препоручујем деци, зато што они знају шта је срећа. Зато им немојте ускраћивати веру у срећу. Срећна деца ће постати срећни људи.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n3408_knjiga_srpske_narodne_bajke_laguna.html




Јелена Стошић, М. Sc.

Колико пута сте маштали да сте деца неког краља или краљице? Тачније принчеви и принцезе који живе на двору у некој далекој, далекој земљи. Колико пута сте маштали да ваши родитељи, нису ваши родитељи и да вас краљ и краљица чекају да одрастете како би у међувремену постали добри људи? Сигурно много пута. Роман Бјанке Пицорно (Bjanka Picorno) Полисена и њено прасе“ говори о девојчици која сања исте снове као и сва остала деца. Али... да ли снови постају реалност ако довољно желимо и ако се довољно потрудимо да остваримо своје снове? Сазнајте у роману који је део обавезне лектире у неким државама. И заиста заслужује да буде део развоја личности детета.


Као што често раде многа деца, и Полисена Ђентилески је, за својих једанаест година безброј пута замишљала да заправо није ћерка својих родитеља.То се, на пример, догађало када би је мајка, да би је казнила због неког несташлука, послала у кревет без вечере. Вртећи се међу чаршавима, мучена више љутњом него глађу (стара Агнес би увек нашла начина да јој тутне парче куглога под јастук), Полисена је давала одушка свом гневу тако што би преметала по глави: „Умрећу од глади. Сутра ће ме наћи мртву у кревету . Једна тако окрутна жена не може бити моја права мајка. Тако се са мном опходи зато што, заправо, нисам њена ћерка већ нахоче, ћерка непотнатих родитеља коју је из самилости отхранила.“И у исцекивању сна, сваки пут би измислила другу причу, у којој су њени прави родитељи увек били веома имућни и угледни људи који су је из неког разлога изглубили и сада су је тражили диљем копна и мора. И они ће убрзо доћи да је одведу и освете се због свих неправди које су јој нанели родитељи који су је усвојили.


Али, каква неправда може да задеси девојчицу од једанаест година? Све се у том узрасту чини неправдом. Свака брига родитеља се чини одбацивањем. Али, после гвева, обично следи кајање, као што је био случај и са Полисеном. Знала је да је родитељи неизмерно воле и да се опходе према њој и сестрама са више љубави него што се остали родитељи опходе према својој деци.

Полисена је, дакле, већи део времена била препуна љубави према својим родитељима. Волела је своју мајку и била поносна на њену чидесну лепоту по којој је била позната у читавом округу. Волела је свог оца, с којим је била приснија него што је то био случај у осталим породицама које је познавала, у Кефалуни и околним селима.


Кажу да је живот попут клавира. Црне дирке чине све оно што је лоше, беле све оно што је добро. Зато црне и беле дирке чине савршену хармонију. Без лошег не бисмо знали да ценимо оно што је добро и бе добра не бисмо препознали оно што је лоше. Али, у једном тренутку живот направи такву промену да се она није могла избећи. Нешто јаче од нас направи такав след околности да се оне више никада неће променити.

Једног недељног поподнева Полисена се са сестрама и осталим девојчицама из Кефалуне играла лоптом на градском тргу. Трговац и његова жена су тог дана отишли кочијом у посету тетки Розалиси на њено имање на селу, али три девојчице нису хтеле да пођу с њима. (...) У наредним месецима Полисена ће се горко покајати што је тог дана одбила да пође са родитељима у посету тетки. (...) „Спусти нос, госпођице! Немаш разлога да се размећеш својом вештином. Ниједна девојчица из добре куће не би свима показивала ноге као да је ћерка циркузаната. Али, дабоме! Ко зна где су те нашле часне сестре пре него што су те дале трговцу и његовој жени.“Полисена је остала као громом погођена. То што је она сама неколико пута помислила да је нахоче, била је једна ствар. Али да је Серафина јавно оптужи да је ко зна где нађена... „Сместа повуци то што си рекла“ - повикала је са зида.„Не пада ми на памет. Сви знају да су те твоји узели од монахиња из Бетлема.“


Нико није могао да зна истину више од дадиље Агнес, која је све три сестре познавала боље него саму себе. Зато је једино исправно било отићи до дадиље и сазнати истину.

Полисена није остала да чека испред капије као што је обећала, већ је непримећено пошла са сестрама и сада је стајала наслоњена на зид у ходнику, иза кухињских врата. Срце јој је бубњало као помахнитало. Надала се да ће Агнес узвикнути уз смех: „Каква глупост! Серафина је увек била лажљивица. Ја сам лично својим рукама прихватила Полисену када је изашла из стомака ваше мајке.“ (...) Али стара Агнес, ухваћена на препад, сва се зацрвенела, почела да дрхти и замуцкује, стегнутог грла: „Серафина... али њој је само дванаест година! Ко јој је то рекао? Како је сазнала?“


То је значило само једно. Полисена је заиста била усвојена. Није преостало ништа друго но отићи до монахиња из Бетлама. Међутим, ни један пут није лак. Посебно када присуствујете остављању још једног детета испред капије манастира. Таман је видела себе како је остављена као беба, младић је рекао да није у питању беба, већ прасе. Прасе које ће пратити авантуре Полисене. Вечерас испред манастира није остављена беба, већ прасе. Остало је санати да ли је Полисена заиста била остављена испред капије манастира. И да. Заиста јесте. Остала је само један ковчежић који је био поред бебе Полисене. Ковчежић који ће је пратити кроз целу авантуру. Авантуру која тек почиње.

И тако је узела завежај са намирницама и пребацила га преко рамена. Узела је прасе под једну мишку, а ковчежић под другу и изашла из ћелије. Опростила се од мајке вратарке која јој је отворила капију звецкајући кључевима, и упутила се ка шуми? Па зато што што је то у супротном правцу од градића и трговчеве куће. Није направила ни неколико корака кроз шуму кад је чула звук даира.


Ко је то био? Како ће се две девојчице спријатељити и запловити у две авантуре које ће се спојити у једну? Како ће доћи до гусара? Да ли ће Полисена пронаћи своје праве родитеље? Да ли ће Лукреција пронаћи своје праве родитеље? Да ли је нека од њих две заиста из краљевске породице? Сазнајте у роману који нам нуди много више од вере у право пријатељство и који нам враћа веру у истрајност наших поступака.

П.С. Роман „Полисена и њено прасе“ бих препоручила одраслима. Само из једног разлога. Највећег разлога. Љубави. Једино љубав има снагу да покрене, снагу да промени, снагу којој се увек враћамо. Нема ли љубави, нема ничега. Све одлази у неповрат. Зато бих препоручила овај роман и деци да сазнају да увек има куда да се врате и да је непотребно маштати о бољем животу када је бољи живот ту где јесмо. Само тамо где, заиста, припадамо, никада не можемо бити одбачени.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: 



Јелена Стошић, М. Sc.

Ко су остали? И шта ако су они остали само преостали? Преостали које врсте? Роман "Ми остали само живимо овде" отвара многа питања почевши од наслова до самог краја романа. Ко је одабран? Зашто не може баш свако да буде одабран? Одабран да се бори са зомбијима, или духовима који једу душу, или шта год да је ово што испушта плаву светлост и доноси смрт. Шта ако се као Мајки, који само жели да матурира пре него што неко дође и дигне школу у ваздух... поново? Зашто овај роман отвара толико питања и зашто никога не оставља равнодушним, сазнајте.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C573

Тог дана ми смо били последњи који су инди типа Фина видели живог. Излежавали смо се на ливади у разговарали о љубави и стомаку. "Ја у то ипак не верујем", каже моја сестра, а ја подигнем поглед осетивши благу напетост у њеном гласу. Она ми на сунцу помало изнервирано, као да хоће да ме умири, а онда се поново обрати Хени: "Увек имаш избора. Брига ме ако мислиш да је то љубав - и узгред, НЕ ТРЕБА тако олако да се размећеш речима - али чак и тада, чак и да јесте љубав, ипак можеш да бираш и урадиш праву ствар.""Рекла сам да ми се много свиђа како изгледа", каже Хена.
"Нисам рекла да га волим. Изврћеш моје речи. Уосталом, и не причам о томе. Причам... како ти се срце испуни. У ствари, не, чак не ни срце него стомак. Осетиш то и све крене само од себе."


И шта је, уопште, љубав? Како се дефинише нешто за шта дефиниција не постоји.

"То осетиш тачно овде". Џеред стави руку на стомак, који је повелики, знамо да он баш и не воли да на њега скреће пажњу. "И као да је у том тренутку све у шта си веровао погрешно. Или да није важно. И све што је било компликовано одједном је једноставно, као да кажеш један и један су два, јер ти је стварно стомак газда и говори ти да је твоја жеља могућа и да то није одговор на све, али је нешто што ће помоћи да питања буду подношљива."


А да ли постоје питања када је љубав у питању? Да ли постоје одговори. Нема ни питања ни одговора. Исто је и са одабранима који чине главну окосницу романа. А ко су они?
Инди типови, а? Има их и у вашој школи. Она група с кул и откаченим фризурама, одећом из продавница половне гардеробе и именима из педесетих. Они су веома пристојни, никада нису зли, али су увек ти који су одабрани када дођу вампири или Краљици Бесмртних затреба извор све светлости и слично. Они су сувише кул да би икада, икада радили нешто типа одласка на матурско вече или слушања било какве музике осим џеза, и цитају поезију. Њима се увек дешава нека прича у којој су они главни јунаци. Ми остали само морамо да живимо овде и посматрамо са стране, углавном искључени из свега тога.


Тако је и са инди типом, знаном Мајкијевом друштву, Фину. Оном који је одабран. Оном чија смрт није могла да прође незапажено.
У том тренутку зачује се крчање са звучника. Пажња, овде директор школе. Он је Канађанин француског порекла и шта год да каже, увек звучи као да умире од досаде. Мислим да имам лоше и тужне вести које су неки од вас вероватно видели на друственим мрежама. Бојим се да је јутос пронађено тело једног од наших матураната - Фина Брингкмена. За сада нема података о узорцима, али позивамо све ученике да буду посебно обазриви, да не путују сами и да о свему што је сумњиво одмах обавесте надлежне власти. Ако је некоме потребан разговор с психологом или нешто слично, може да се јави у зборницу.



Ко зна како и зашто је Фин убијен? Шта се десило са Фином? Ко су остали одабрани? Зашто је на прича почела причама о заљубљености а заврсила се причом о ватри? Ништа није случајно. И оно шта знамо и у шта верујемо је овим романом доведено у питање.
Али онда ја, показујући главом ка стубу дима који се растеже ка планини - и заправо изгледа дивно - кажем: "Све има свој крај. Али сваки крај значи нов почетак." (...) И даље посматрамо ватру, која вероватно јесте само ватра, али је посматрано заједно. Моји пријатељи и ја. У доћи ће то сутра, наравно да ће доћи, када ће све почети из почетка. Али оно је за мене у овом тренутку нека врста зачараног круга, нешто што долази изнутра, само што је овог пута добро. То је зачарани круг с мојим пријатељима и немам ништа против тога да заувек останем у њему. Знам, ако ми буде потребно, они ће ме спасити. Знам такође да ми то можда и неће тако често бити потребно.Гледамо ватру. И гледамо и даље.



И колико оних постоји са којима можемо само седети. Само гледати. Само веровати. И не причати. Само један круг. И ма колики да је круг важно је да смо сви на окупу.

П.С. Ми. Остали. Ми остали само живимо овде. А са ким? Зашто? Како смо дошли? Како одлазимо? Шта нас прати? Који проблеми? Шта ако постоје већи проблеми који су већи од пропасти света што се спрема, а ти одједном откриваш толико тога необичног у свом животу? Зато ову књигу препоручујем свима. Свима онима који без обзира на све остају у кругу. Кругу оних са којима проживљавамо све. Кругу оних којима се враћамо и када одемо. Другачији. Непредвидив. Роман који ће вас натерати да се запитате ко смо ми и ко смо ми остали који само живимо овде.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи наhttp://www.kcknjizara.rs/?b=C573



Јелена Стошић, М. Sc.

Замислите. Само замислите да све Ваше жеље могу да се остваре. Апсолутно све. Шта бисте тада пожелели? Да ли бисте пожелели нешто што се односи само на Вас или на све оне који су Вам блиски? Али, вратимо се пар реченица уназад. Како је могуће да нам се баш све жеље остваре? Ко нам може гарантовати остварење жеља? Одговоре на сва ова питања сазнајте у роману Градимира Стојковића - „Желим“, која носи причу пуну авантура, бића за које смо мислили да не постоје (а постоје) и бића за које тврдимо да постоје (а не постоје).

Слика преузета са: http://www.laguna.rs/n2895_knjiga_zelim_laguna.html

У некој земљи преко седам гора и седам мора, некада давно...Ево, тако почиње права бајка. И сви смо уверени да су се праве бајке догађале некада давно. У тамо некој земљи. Није тачно! Права се бајка може догодити било где и било када. Чак и овде. Данас. Не верујете? Тврдим да је то могуће. Затворите очи чврсто. Зажмурите. Свуда око вас је мрак.А сада нагло отворите очи! Брзо, окрените страну - идемо у бајку...


Бајке живе око нас и у нама самима, само треба на тренутак застати и погледати око себе и у себе.

У полумраку, налакћена на прозорску даску, Тања је листала свеску с домачим започетим синоћ, писаним и пре и по подне и још недовршеним. Пролеће је дошло у моју собу - супертема за супермороне. Овај глупави задатак може да се заврши и у понедељак пре школе. Уосталом, има ли какве везе ово шкакљиво, шашкасто вече с безвезном темом домаћег задатка? Школа баш уме да убрља све лепо и романтично у Тањином животу!


Поглед око нас и у нас саме не значи одустати од свакодневних обавеза. Свакодневних тема које се тичу и не тичу школе. За оне који имају око тринаест година, живот носи много обавеза и одговорности које се не тичу само школе. Тичу се свега онога што се дешава у оним ноћима када не можемо да заспимо.

Тања је дубоко уздахнула, затворила прозор и упалила светло, али га је одмах угасила. Било је баш грозно пог млечним блеском лустера!Кренула је ка прозору и опет застала. Као да се нешто догодило у том кратком блеску светлости, као да је нешто... неко био ту, мало иза Тање, онамо између прозора и писаћег стола...- Дачо - шапнула је- јеси ли то ти?Њен брат Данило, ђак трећег разреда и сасвим трећеразредни брат, боловао је од суманутих идеја. Главни му је фазон у животу био да се, на пример, привуче Тањи иза леђа и викне јој на уво једно грозоморно: „Бу!“ Иако се то догађало најмање једном дневно, Тања би редовно остајала укочена, насмрт преплашена. А Дача би се раздрагано кикотао као да је извео сјајан штос.- Дај, Дачо не глупирај се више. Видела сам те.
Одлучила је да коначно упали светло. Одлучила је, али није: соба се баш тада испунила сребнрастим плаветнилом, нешним, благим, готово умирујућим...


Исто плаветнило је, истог тренутка постало је јаче у соби тринаестогодишњег Жељка, који је живео у истој згради као и Тања.

У суштини, Жељка је мучила досада. Зажмурио је и чврсто решио да спава. А ко да заспи у оваквој тишини... Тишини!? Пренуо се. Откуд ова невероватна тишина? До малочас су она двојица урлала из све снаге на тему „гол - није гол“.Жељко је извукао нос из јастука. Зар телевизор није био угашен? И откуд то плавичасто светло? А плаво је лагано прелазило у љубичасто. Зачуо се фијук ветра, али се чак ни завеса на отвореном није померила.Скочио је с кревета и притрчао прозору. Низ наранџастих и зелених муња готово га је заслепио. Помислио је: „Ватромет!“ Но тишина је била сабласна. Соба се купала у љубичастој светлости.Онда је одјекнуо глас...


Са тим гласом почиње наша бајка у коју можете и не морате да верујете. Али пре него одлучите да верујете или не, погледајте око себе. Погледајте у себе. Запитајте се да ли вам се нешто већ чини познатим, или чудним. Ко је био тај глас? Зашто баш Жељко? Од којих жеља је сазидана машта Жељка? Да ли ће се љубав између Жељка и Тање „створити“? Како ће неке ствари на тренутак исчезнути? Сазнајте у роману у коме се сваки крај чини почетком. Почетком нових авантура. Почетком нових промишљања. И шта ако се вратимо на почетак? Од краја ка почетку, као да се ништа није десило?

У некој земљи преко седам гора и седам мора, некада давно...
Ево, тако почиње права бајка. И сви смо уверени да су се праве бајке догађале некада давно, у тамо некој земљи.
Није тачно! Права се бајка може догодити било где и било када. Чак и овде. Данас. Не верујете? Тврдим да је то могуће!

П.С. Роман „Желим“ никога неће оставити равнодушним. Запитаћете се о свему знаном и незнаном. Преиспитаћете себе и сваку ситуацију око вас коју називају „дежа ви“. Шта ако смо преживели „већ виђено“? Шта ако је неко само вратио све на почетак? Да ли заиста мислите да смо једнина интелигентна бића универзума? Запитајте се пре него плавичаста светлост обасја вашу собу. Зато ову књигу препоручујем одраслима. Оним одрасли људима који верују да смо ми, људи, једина интелигентна бића у свемиру. Можда им овај роман за децу помогне да схвате да није тако. Можда. Ако им и овај роман не помогне, онда је најбоље живети у уверењу да не постоји ништа паметније од човека. Овај роман препоручујем и деци, зато што деца имају ширину мисли и вердину духа да спознају све оно што им се чини недостижним и далеким. Питате се зашто су деца та која у бајкама решавају најбитније загонетке човечанства... управо зато што нису ограничена „кутијом“. Учите децу да гледају на ствари „изван кутије“. Учите децу да маштају. Учите децу да желе. Само жеља је довољно јака да покрене ствари око нас.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.laguna.rs/n2895_knjiga_zelim_laguna.html


Јелена Стошић, М.Sc.

Када би прича причала живот који живите, како бисте је назвали? Свако од нас јесте прича за себе, а да ли иста прича може да се односи на више особа? Књига прича "Нахрани ме" представља приче о животу и приче из живота. Каквим животима живе јунаци прича које је представио Роман Симић, сазнајте у књизи прича која је награђена Наградом "Киклоп" за најбоље прозно књижевно дело у Хрватској 2012. године. Преведена је на немачки језик, а једна од прича из ове књиге добила је награду "Ранко Маринковић". Која прича је обележила ову књигу прича, сазнајте.

Слика преузета са: http://www.arhipelag.rs/knjige/nahrani-me/

Све наше приче доносим у овај врт и пуштам их да удахну зрака, јер међу нама га понекад нестане, пишем. Пишем: желио бих ти рећи нешто што већ ниси чула, нешто што ћете излечити од свих нестанака, од неизговореног, али ријечи за то не постоје. (...) Пас из твоје улице још је између нас, али где су те лисице? Пишем: ова гомила кавеза, ова гомила душа, сасвим би лако могла бити град, али јој недостаје прошлости, недостаје јој деце.


"Ласица" је прва у низу прича романа "Нахрани ме". "Диомедове приче, "Телефонија", "Предмети који тону" су приче у којима је основна окосница друштво и појединац. Однос друштва према појединцу и однос појединца према друштву. Наизглед обичне ствари постају предмети расправе прича. 

Тако је говорила моја жена. Била је то добра жена, великодушна и мудра жена, а с њезиним мозгом све је било у реду. Ако и није, чврсто сам вјеровао да ће се убрзо вратити на старо. Заједно са свиме осталим, свиме до чега нам је некада било стало а сада смо морали гледати кроз далекозор. Наравно, ни у то нисам могао бити сигуран, али за неке ствари једноставно требаш бити вјерник. А мени никад није био проблем молити; никад, све док сам имао зашто. А овај пут, било је нас четверо: моја жена и ја, и наше двоје дјеце, двоје дјеце, понекад нисам могао ни мислити, живот ми је био празан, али срце ми је било пуно. На крају сваког дана, назовите ме лудим, али желио сам да потаје вјечно.


"Двоје деце", "Зимско љетовање", "Време чуда", "Те дјевојке", "Демон", "Нахрани ме" су приче које сакривају траг свега онога што један народ може да носи. Свега овога што једно биће носи са собом и преноси са колена на колено. Страдање. Народа. Појединца. 

Није било сумње: Зазу Мајаковски је био луд. Упознао сам га у лудници, гледао га како бјесни по лудничком ходнику, видио како га тројица крупних болничара склапају као лежаљку и паркирају у лудачку кошуљу, а све и да није било тога - било је ту то име: чак ни у касном самоуправном социјализму, чак ни покрај златних осамдесетих, нитко нормалан се није звао Зазу Мајаковски.(...)Тако је говорио Мајаковски. Говорио је о прошлости, будућности, штандовима и дјеци, неуморно и похлепно, као да ће му већ сљедећег трена понестати ријечи. 


Тако сви говоре. У журби. Журећи за бољим временом, бољом платом, бољим животом. Журимо и када говоримо, не обраћајући пажњу о чему говоримо ни коме говоримо. А треба пазити. Треба обратити пажњу на речи јер ће оне постати дела. А каква дела можемо очекивати ако савремено друштво жури за свиме, а заборавља себе. 

П.С. Књига прича "Нахрани ме" говори, управо о људима који су застали и погледали око себе. Пронашли оне људе који су изгубили вољу за журбом. Јер, куда журити када маса жури? Да ли ћете пронаћи пут ако сви ходају истим путем? Истражите друге путеве а ова књига прича ће Вам помоћи у томе. Стога, ову књигу препоручујем свима онима који журе. Свима онима који треба да застану и чују другог. Чују своје мисли и приче људи око њих.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: 
http://www.arhipelag.rs/knjige/nahrani-me/



Јелена Стошић, М.Sc.

Сигурно Вам је познат наслов бајке „Златни кључић“. Онима којима није познат наслов, сигурно је позната бајка која се преносила са колена на колено, бајка која је многима обележила детињство. Бајка која нас је подсећала да никада не треба лагати. Ову бајку коју је према оригиналу Алексеја Толстоја препричала Гордана Малетић ћете сигурно волети, ако је претходно нисте заволели. А којој бајци је речи, сазнајте.


Некада давно у једном градићу на обали Средоземног мора живео је  стари столар Ђузепе, звани Мудри Нос. Једнога дана до руку му дође обична цепаница. Он је узе како би издељао ногу за сто. И само што поче да је теше, зачу се танак галсић који му рече: - Јој, јој, лакше, молим!

Сигурно можете да закључите о којој бајци је реч. Они којима треба мало више времена да схвате о којој бајци је речи, ево још једног наговештаја:
Столар стаде да се осврће, али није успео да утврди ко то говори те помисли да му се учинило. Али када се Ђузепе вратио своме послу, гласић се поново јавио. Сада се већ озбиљно уплашио. Чак му се ознојише наочари. Претражио је сваки угао собе, увукао се у огњиште и гледао у димњак, али није видео никога. Кад је најзад наставио да ради, опет да неко упита: - Зашто ме штипате? - Старац у чуду седе на под.

Још увек не можете да закључите о којој бајци је речи? Размислите још једномм. Ово је другачија верзија бајке од оне коју слушали када сте били мали. Како може да стара, добро позната бајка буде другачија? Тако што постоје много верзија сваке бајке која нам је позната. Сваки народ је испричао онакву бајку каква је својствена само њему. Зато је ова бајка другачија и зато и треба да се упознамо са њом, како би уочили разлике и прилагодили се њима. У којим сегментима је ова бајка другачија?
Утом до њега сврати пријатељ, верглаш Карло, који је некада песмом и свирком зарађивао за живот, а сад беше стар и болестан. (...) „Баш добро, отарасићу се ове шашаве цепанице“, помисли Ђузепе, а наглас весело рече: - Ништа лакше. Узми ову цепаницу са стола и однеси је кући. Изрежи из ње лутка, научи га да говори смешне речи, пева иигра, па пођи с њим по двориштима. Зарадићеш за корицу хлеба и чашицу вина.

Карло је узео цепаницу и урадио онако како му је Ђузепе рекао. Сигурно се многи од вас питају: „Зар није Ђузепе створио лутка?“, у овој адаптацији бајке није. Карло је тај који је Буратину удахнуо живот. Сигурно се многи од вас питају: „Зар се лутак није звао Пинокио?“, у овој адаптацији бајке не. У томе лежи сва лепота ове бајке.
Буратино је посматрао оца својим округлим очицама, а овај му начини дуге ноге од прутића па га стави на под да научи да хода. Чим стаде на ноге, лутак се усправи па најпре гегуцаво, а онда све сигурније поче да хода код најзад не излете на улицу. Кад се вратио из шетње, опет је зачикивао тата Карла све док се није уморио. Тада је стари верглаш разумео да нема друге него да свог синчића пошаље у школу да се научи реду и стекне знања. Опростио се са својим јединим капутом и отишао да га прода како би купио буквар.

Да. Овакве вредности су познате свима. Одрицање породице од свега како би нама приуштили оно што они, можда, нису могли да проживе. Тако је и са Карлом. Али, ова бајка се не зове ни Пинокио ни Буратино, зашто се онда зове златни кључић? Шта је Буратино прошао како би спознао праве вредности? Како је научио да цени оно што има? Како је научио да разликује добро од зла, сазнајте у бајци која нуди много више од онога што очекујете.
П.С. Препоручила бих ову књигу одраслима, да науче да цене различитости. Да не прихватају само оно што им је знано, већ и да пруже могућности ономе што им је непознато. Само тако ће напустити „зону комфора“ и научити млађе нараштаје да различито не мора увек да значи да је нешто лоше. Различито може да буде добро. Научите децу да праве разлике. Читајте им. Читајте им све адаптације одређене бајке. Само ће тако моћи да изграде себе. Зато ову књигу препоручујем о деци, да виде колико, наизглед, позната бајка може бити другачија. Да препознају вредности и примене исте.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Evro Book на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.evrobook.com/zlatni-kljucic.html#sthash.DTviLZMA.dpbs



Јелена Стошић, М.Sc.

Да ли сте икада пожелели да путујете кроз време? Уколико јесте ово је права књига за Вас, књига која ће Вас провести кроз време и уз помоћ које ћете много научити о сваком значајном догађају одређене историјске епохе. Најбоље од свега је то што кроз време можете да путујете када год желите. Довољно је да отворите „Времеплов кроз лавиринте“ и Ваше путовање може да почне.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C591

Пре него кренете на путовање са Ђорђем и Доном, који ће бити Ваши водичи, прво би требало да се фокусирате на начин путивања. На левим странама књиге прочитајте занимљиве чињенице и податке о сваком одредишту у лавиринту. Сазнајте нешто више о познатим историјским раздобљима, догађајима, људима и предметима и откријте како су тада људи живели. А онда пратите Ђорђеве и Донине авантуре. Пратећи њихове авантуре, треба обрадити пажњу на предмете које би требало да пронађете у лавиринту. Да бисте негде у књизи пронашли следећи лавиринт, морате на њиговом почетку да уочите потпуно исти предмет. И обратите пажњу на путеве који се преклапају. Крај пута на једном лавиринту треба да одговара почетку пута на другом лавиринту. Чини се компликованим, али није ни мало. Када кренете Времепловом крозлавиринте све ће Вам бити јасно.

Ђорђе је наставник географије који ужива у истраживању. Дона је Ђорђева другарица која много воли да јури мачке и глође кости. Ко је онда Дона? Наравно пас. Како су се провели у Природњачком музеју, који је почетак путовања, сазнајте тако што ћете им се придрушити у Времеплову кроз лавиринте.

Путујући кроз лавиринте, кроз време, упознаћете се са гусарима са Карипског мора, Викинзима, старим Египтом, Инкама. Учествоваћете у Хладном рату, сазнаћете више о Римском царству, бићете део Америчког грађанског рата. Возићете се превозом будућности, а затим се вратити и сазнати све о Гутенберговој штампарији а потом отићи до године 1504 и открити особености ренесансе у Италији. Сазнаћете много о времену диносаоруса од пре 150 милиона година а касније и о леденом добу, затим отићи до Русије и сазнати више о Октобарској револуцији у Русији. Упознаћете се са периодом Едо у Јапану, а затим ћете путовати до Енглеске и време владавине краљице Елизабете. Открићете ко је Нелсон Мендела и како изгледају Вавилонски висећи вртови. Лавиринти ће Вас одвести до Британије и сазнаћете прекретнице индустријске револуције а затим ћете отићи у Француску и видети како се одвијала револуција у Француској. Путоваћете у 1502. годину у Истанбул и сазнати како је изгледало Османско царство. Бићете део Првог светског рата а затим ћете путовати у Француску и видети средњевековни дворац. Лавиринти ће омогућити да се упознате са цивилизацијом Рапа Нуи и Ускршњим острвом. У граду Ур ћете сазнати све о бронзаном добу, а затим путовати до 878. године и упознати се са Англосаксонцима. Године 1066 бићете део битке код Хејстрингса. Путовањем кроз лавиринте ћете сазнати више о:

Првом слетању на Месец;
Кинеском царству;
Капетану Кук који открива Аустралију;
Деклерацији о независности;
Животу на Марсу;
Лудим деведесетим;
Уговору из Вајтангија;
Астецима;
Џингис-кану и Монголском царству;
Космичком туризму;
Римској републици;
Старој Грчкој;
Константинопољу;
Колумбу и добу великих открића;
Другом светском рату;
Исак Њутну и гравитацији;
Каменом добу;
Америчким пионирима;
Роботизованој кући;
Цивилизацији Маја.

Вредност књиге „Времеплов кроз лавиринте“ је, управо, у самом дизанју књиге која привлачи дете да што пре пропутује лавиринтима кроз векове. Дете ће се више пута враћати књизи, зато што ће сваког пута на другачији начин путовати и упонавати догађаје који су мењали историју. Највећа вредност ове књиге је управо њена употебна вредност у млађи разредима основне школе. Ученици ће сажето, јасно и занимљиво схватити одређену епоху времена и враћати се путовању које нема краја.

П.С. Највећа вредност књиге „Времеплов кроз лавиринте“ је што ће дете оставити телефон/таблет и узети књигу која је пронашла начин да побољша читалачке навике детета/ученика. Уколико се питате како да у време информационе ере приближите књигу детету, потражите ову књигу. Схватићете да није до детета, већ до књига. Стога, ову књигу препоручујем бакама и декама који ће поклонити унуцима јединствено путовање времепловом. Препоручујем је и учитељима како би је користили у настави и пружили ученицима знање које ће стећи лутајући лавиринтима. Уколико Вам се свиђа путовање лавиринтима, потражите и „Oкосвета кроз лавиринте
П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на следећи начин:
„Времеплов кроз лавиринте“: http://www.kcknjizara.rs/?b=C591
„Oко света кроз лавиринте“: http://www.kcknjizara.rs/?b=B186

Јелена Стошић, М. Sc.