twitter
rss

Свака мама је посебна на свој начин. Нека боље кува од осталих мама. Нека је брижнија од осталих мама. Нека је лепша од осталих мама. Свака је посебна. Али једна од њих је веома посебна мама. Када бисте је видели, никада је не бисте заборавили. Зато што је другачија мама. Илустрована мама. Џеклин Вилсон је путем романа „Илустрована мама“ представила не само живот једне мајке, већ и животе двеју девојчица које су с времена на време маме својој мами. Како је то могуће и зашто је то тако, откријте...


Невена је поново почела да се чудно понаша на свој рођендан. Звезда је рекла да су рођендани обично тешки периоди, па смо се нас две својски потрудиле. Звезда јој је направила дивну, велику честитку у облику невена. Потрошила је цео наранџасти фломастер да би је обојила. (...) Пошто је био Невенин тридесет трећи рођендан, одлучила сам да јој нацртам тридесет три најомиљеније ствари. Нацртала сам Микија (никад га нисам видела, али ми га је Невена довољно пута описала), Звезду и себе. Онда сам нацртала студио за тетоважу Дуга, њен омиљени паб и клуб Ноћне птице. Све сам их згурала на средини честитке а онда око њих нацртала Лондон и море и звезде у ноћи. Папир је до тада већ постао озбиљно претрпан, али сам успела да угурам и један ЦД-плејер с гомилом дискова групе Смарагдни град и неколико ципела с високим штиклама, бикини, фармерке и мајице у различитим бојама, и брдо прстења, наножица и минђуша.

Обично би маме узеле ове честитке и окачиле на видно место у кући. А шта се дешава ако тој кући нико не долази, осим пар странаца који ноћу залутају са Невеном? Да ли они виде сав труд детета које покушава да на један папир остави своје срце? Не. Они су ту због Невене. А ко је Невена? На основу цртежа деце се чини да је у питању старија сестра која која пролази кроз доба одрастања. Али тридесет и трећи рођендан није прилика за поновно формирање мишљења. Посебно када је рећи о мајци двеју девојчица која одбија оквире које намеће друштво. Како би одбила оквире друштва, креће се у оквирима које је сама себи поставила а који се чине безграничним. Само се чине. Свет ове тридесетрогодишњакиње се окреће око Микија (никада не прежаљене љубави), двеју девојчица (које често више брину о њој него она о њима). Наравно, Невена није безбрижна, само јој мисли око проналажења себе окупирају свет. Мисли о припадности. Јер, само када припада - Невена је цела. Слике у глави постају слике на телу. Слика је уточиште сваке несигурности. Како би се осетила живом.

Не заборавите ово, рекао је показујући на моју честитку.
Не треба ми цртеж. Сад га имам заувек, рекла је Невена гурајући честитку у канту. Цртеж је на полеђини твоје рођенданске честитке, подсетио ју је Стив.
Упс! - рекла је Невена, вадећи честитку. Извини, Нина.Нема везе, промрмљала сам.

На полеђини честитке Невена је нацртала шаблон тетоваже која је представљала раскршће које је осећала. Ни тренутка се није сетила да је срце детета остављено на другој страни.
На раскршћу емоција које никада нису престале, Невена лутаву ново раскршће. У ноћ. Звезда и Делфина знају колико ноћи могу да буду дуге, посебно када мама није ту. Ноћи су обично још дуже када мама дође са неким мушкарцем. Најдуже су оне ноћи када схвате да мама није дошла. А треба поћи у школу. Треба се трудити да нико не примети забринутост.

Шта је са тобом данас?“ Стисла сам песнице, подигла браду и смешкала се као да немам ни једну бригу на свету. Послала ме је да стојим испред учионице због безобразлука. Затим ми је, кад је звонило, одржала дугачку лекцију, причала је и причала, а требало је да кренем одмах према средњој школи да се нађем са Звездом. Ако не будем тамо кад изађе из школе, а можда ће помислити да сам већ отишла кући сама. Онда ће она отићи без мене.
Ти ме чак и не слушаш! - рекла је наставница Хил. Погледала ме је пажљиво. Изгледаш тако забринуто. О чему се ради?Бринем се да не закасним кући, наставнице Хил.(...)
Је ли код куће све у реду? - питала је.
Ах, јесте. Фино.Твоја мајка...?Она је добро, рекла сам, гласно и весело, глас ми је скоро прснуо у песму.

Али, како признати проблеме наставници која не разуме исте? Како рећи наглас оно што себи не смемо да признамо. Није Делфина једина која има тај проблем. Звезда се суочава са истим. И тежим проблемом. Проблем одрастања и узора. А кући? Мисли нису хтеле тамо. Ноге нису хтеле тамо. А пут? Пут се чинио бескрајним.

Вратила се. Нањушила сам је чим смо отвориле улазна врата. Невенин слаткасти, јаки мошусни мирис. Увек се прскала од главе до пете тим парфемом, чак и кад се мота по стану потпуно гола. Мирисало је још нешто. Из кухиње је допирао најчуднији домаћи мирис од кога ми је пошла вода на уста. Потрчала сам. Невена је стајала за столом, с осмехом од ува до ува и месила тесто. Била сам толико срећна што је видим да нисам приметила да је нешто необично.

Све емоције у једном тренутку. Туга. Срећа. Брига. Срећа. Необично понашање за некога ко се не уклапа у у опис домаћице. За некога ко се не уклапа у опис мајке. А јесте мама. Другачија мама. Илустрована мама. Мама која свет гледа очима детета. Наивно. Увиђајући своју грешку. Трудећи се да је исправи. Да надомести своје одсуство. Присуством. Тренутак када се чинило се да је свет најлепше место на свету је тренутак када се креће од почетка. На причу о једном бенду кога је Дeлфина представила на рођенданској честитки. Смарагдни град. На причу о једном човеку кога је Дeлфина представила на рођенданској честитки. Мики. Тај Мики који је прекретница Невеноног постојања. Тај Мики који је отац Звезде. Тај Мики кога девојчице знају само из приче.
Како ће концерт Смарагдног града променити Невенин свет? Како ће се Мики поставити када сазна да је отац? Како ће да Звезда прихватити Микија? Како ће Дeлфина пронаћи свог оца? Да, Дeлфина ће пронаћи свог оца. Ко ће јој помоћи у томе?
Како ће се свет Невене променити? Како ће се прича развити до тренутка:

Погледала сам је, моју илустровану маму. Знала сам да стварно воли мене и Звезду. Обе смо имале очеве и они ће можда бити ту негде за нас, а можда и неће - али ћемо увек имати нашу маму, Невену. Није важно да ли је луда или лоша. Она припада нама и ми припадамо њој. Нас три. Невена и Звезда и Дeлфина.

П.С.Непредвидива прича о једном детињству. Прича о једном одрастању. Прича о једном неодрастању. Прича о зрелим одлукама деце и незрелим одлукама одраслих. Прича која ће Вас оставити без речи. Не на кратко. Дуго ћете остати без речи. Преиспитиваћете себе. Све своје одлуке. Све Ваше емоције. Свака слика ће Вам остати испред очију дуго. Попут тетоваже. Нећете остати равнодушни, јер као што рекох на почетку када бисте је видели, никада је не бисте заборавили. Не само зато што се не уклапа у свет који живи по шаблону него зато што се њено биће тежи да буде вољено. Само када је човек вољен и када воли онда је потпун. Зато бих овај роман препоручила, пре свега одраслим особама да схвате границе љубави. Да схвате да љубав нема граница. Нема ограничења. Да разумеју своју децу пре него ураде нешто што би могло да повреди биће које се развија. Такође, овај роман бих препоручила деци. Да схвате колико, заправо, јесу вољена и срећна. Да схвате љубав која се не може речима описати. Да схвате колико су одрасла. Одрасла са својим мислима, одрасла са својим намерама и одлукама. Да схвате да су они сами најодраслије особе које ће упознати. Да, драга децо, прво упознајте себе и схватите своје границе. Схватите да немате границе. Да ће испред Вас бити велике одлуке и да треба радити онако како нам срце каже. Само тада ћете бити на правом путу.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете потражити на: 

Jелена Стошић, M.Sc.


0 коментара:

Постави коментар