Када сам добила књигу од стране Креативног центра, исте вечери сам кренула са читањем. Можда месец дана пре данашњег дана.
Првенствено сам била заинтригирана насловом. Потом ме заинтригирало шта је
Јасминка Петровић смислила како би на најбољи начин представила живот детета
које пролази кроз тежак период одрастања. Књига о којој ће бити речи је „Ово јенајстрашнији дан у мом животу“. А који је то најстрашнији дан? И коме је тај
дан најстрашнији? Зашто је баш тај дан најстрашнији? Сазнајмо.
Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C138
Он је Страхиња. Он иде у основну школу. Он има
симпатију. Никог другог до наставнице српског језика. Он управо преживљава први
од низа најстрашнијих дана у његовом животу. Требало би да на писменом задатку
опише своју породицу, али:
"...Ово је најстрашнији дан у мом животу! Вртим пенкало по рукама. Поклопац ми пада у крило. Покушавам да га ухватим, али не успевам. Удара о под и котрља се. Сви пиље у мене. Мастило ми се слива низ прсте. Кораци. Не дижем поглед. Сав сам се умазао, а немам марамицу. Кораци се успоравају. Осећам њен мирис. Зауставља се поред мене. Чекам. Не мрдам, не трепћем, не дишем..."
Он је Страхиња. Он иде у основну школу. Он има
симпатију. Никог другог до наставнице српског језика. Он управо преживљава други
од низа најстрашнијих дана у његовом животу. Требало би да сачека оцену
писменог задатка, али:
"...Ово је најстрашнији дан у мом животу! Наставница је погледала писмене задатке. Спушта свеске на катедру, седа на столицу, уписује час, устаје, наслања се на ивицу стола, прекршта ноге, намешта косу, гледа ме. (...) - Страхиња, твој рад је најбољи у одељењу. Кратак, садржајан и набијен емоцијама. Једино си нам ти верно дочарао топлу атмосферу свог дома. Из сваке твоје реченице избија љубав према члановима породице. То је данас веома ретко!..."
У међувремену, ученици из одељења схватају да је Страхиња
мало претерао у дочаравању топле породичне атмосфере, што доводи до свађе
између Страхиње и неколицине другова из одељења. Ово је, дефинитивно, најгори
дан у његовом животу:
"...Моја породица гори на ломачи, на челу са мном. Остаћу нежења! Наставница се никада неће удати за мене. Али никад! Мислим да нема потребе да добијем Нобелову награду. Женидба је отпала. Осим тога, избациће ме из школе. То је сад сасвим сигурно. Наочиглед читавог разреда претварам се у пепео, а врло брзо у ништавни прах..."
А да ли се, заиста, Страхиња никада неће оженити?
Да ли ће га избацити из школе? Коме ће помоћи док проживљава још један од низа
најстрашнијих дана у његовом животу? Да ли ће се поново заљубити? Ово су само
нека од питања која се отварају читаоцу.
Начин на који Јасминка Петровић гради ликове и
ситуације је прожет хумором, игром речи а у исто време толико стваран да Вам се
чини да сте проживели Страхињин живот или да га тренутно преживљавате. Када бих
вам више рекла о члановима Страхињине породице сигурно би вас подсетили на људе
које већ знате; подсетили вас саме и вашу перцепцију истих, зато овај роман
препоручијуем деци - да би схватила да нису усамљена у проблему одрастања; зато
бих овај роман препоручила одраслим особама - да би се исте подсетиле доба
одрастања.
П.С. Хвала, издавачкој кући Креативни центар, на
послатој књизи.
П.С.С. Вашу књигу можете поручити на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C138
