Када помислите на детињство прва мисао која надолази је „безбрижност“.
Да ли је, заиста, детињство у тој мери безбрижно? Шта се десило са свим оним
малим бригама које смо имали? Решавали смо их само зато што смо веровали у
срећан крај. Како је могуће да је вера у нас саме изгубила смисао са
одрастањем? Можда и није. Проверите тако што ћете се подсетити колико је свако
од нас неустрашив, а на путу (само)спознаје ће вам помоћи Пипи Дуга Чарапа.
Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/862-pipi-duga-carapa-detaljno
На крају малог, малецког града налазио се запуштени врт. У њему је била стара кућа, а у кући Пипи Дуга Чарапа. Имала је девет година и живела је сасвим сама. Није имала ни маму ни тату, и то је заправо било баш лепо, јер тако није било никога ко ће да јој каже да иде на спавање баш кад јој је најлепше, и никог да је тера да пије рибље уље баш кад се њој приједу бомбоне.
У томе је разлика између одраслих особа и детета. Одрасле особе у
свакој ситуацији која их снађе, траже прво недостатке; за разлику од њих деца
виде само предности. Предности које је видела Пипи, нису биле само предности
живљења без надзора одраслих, него и играња до миле воље. Можда је недостатак
родитеља недокнађивало двоје дивне деце која су живела у кући поред.
Поред Виле Вилобрде налазио се други врт и нека друга кућа. У тој кући живели су један тата и једна мама са двоје мале слатке деце, дечаком и девојчицом. Дечак се звао Томи, а девојчица Аника. То су била два веома добра, лепо васпитана и послушна детета. Томи никад није гризао нокте, увек је радио оно што га мама замоли. Аника није изводила бесне глисте ка не може да истера своје, и увек је била веома уредна у својим малим, лепо испегланим памучним хаљинама и добро је пазила да их не испрља. Томи и Аника су се лепо играли у врту, али често би пожелели још неко друштво за игру, и у време када је Пипи још пловила морима са својим татом, имали су обичај да блеје поред ограде...
Да, Пипи је имала тату, али тата је био морепловац са којим је
пловила у авантуре. Не, то није плод њене маште која је била и те како бујна. Баш
у време када је Тому и Аники недостајало друштво у вилу поред се доселила
девојчица која ће обележити не само њхов живот, већ и животе свих мештана. Да,
Пипи Дуга Чарапа која је била све оно што Томи и Аника никада нису били -
слободна. Слободна да ради шта хоће, да се понаша како хоће и да има љубимце
какве пожели. С друге стране, Томи и Аника су имали нешто више од слободе - топлину,
љубав и загрљај породице. Можда најважније, некога ко ће да им пева успаванке.
„Можете ли ви да заспите без успаванке?“ - наставила је. „Ја себи увек морам мало да певам, иначе не могу ока да склопим.“Томи и Аника су је чули како брунда испод покривача. То је Пипи саму себе успављивала песмом. Изашли су на прстима да јој не би сметали.
Ко је рекао да Пипи нема решења за све прилике и неприлике које
живот постави испред ње? Увек има решења. Чак и када полицајци желе да те сместе
у дом за децу и/или када одлучиш да кренеш у школу, на излет или можда у
циркус. Куда год се појавила, Пипи никога није остављала равнодушним - што
својом маштом, што својим паметним закључцима. Било је и момената када је саму
себе опомињала због недоличног понашања што говори о њеном степену зрелости.
Како није имала кога да је опомене, сама је себе опомињала; како није имала
кога да јој пева успаванке, сама је себи певала. Да ли то говори о њеном
степену зрелости или незрелости? Да препреке које је живот постављао испред ње,
није сагледавала као препреке за трчање (игру) не би нашла решења за апсолутно
све што јој се нудило. Пипи је научила да буде самостална, неустрашива и жељна
нових авантура. Ко је рекао да само строги родитељи знају да васпитају
одговорну децу? Ово питање поставите себи сваки пут када покушате да учите дете
правилима. Тада се сетите Пипи која је саму себе научила како је бити
одговоран, храбар и неустрашив. Пипи која живи у природи сваког детета. Пипи
коју својим правилима желите да научите нечему што већ зна.
П.С. Нисте веровали да ће вам Пипи Дуга Чарапа, заиста, бити
подсетник неустрашивости коју сте носили у себи? Поверујте и вратите се у доба
када сте веровали у себе чак и када није било ни наговештаја да ће брига имати
позитива исход. Зато ову књигу препоручујем свим одраслим особама, да се
подсете како је бити дете и да науче своје дете да верује у себе. Спутавањем
дететове игре, одлука и свега што чини одрастање, неће помоћи детету да
одрасте. Нека само учи. Нека само одлучује. Нека греши. Будите поред детета и
учите од њега. Питајте дете за савет када се чини да излаза из неке ситуације
нема. Зачудићете се када вам дете предложи мноштво излаза. Мноштво решења.
Свако дете у себи носи одлике Пипи Дуге Чарапе, зато немојте покушавати да „укалупљујете“
дете у оквире које нуди друштво. Нека живи ван свих оквира. Коме и требају
ограничења када поседујемо неограничени ум. Запамтите, ограничења нису оквири
које друштво поставља, ограничења су у глави. Не дозволите себи, а посебно не
детету коме сте узор, да играте по правилима игре коју је неко смислио. Играјте
своју игру. Игру која неће имати граница.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу
можете пронаћи на: http://www.odiseja.co.rs/index.php/edicije/prozna-putovanja-romani-za-decu-i-malde/862-pipi-duga-carapa-detaljno
Јелена Стошић Јовић, М. Sc.
