Знате
онај осећај када савршено организујете летњи распуст? И када се планови,
наравно, покваре? Е тај осећај је најбоље познат нашем јунаку књиге, Тому, који
је све савршено испланирао, али планови баш нису ишли онако како је замислио.
Данас имам прилику да Вам представим књигу Филипе Пирс „Кад сат откуца тринаест“ у издању Одисеја издавачке куће, која најбоље представља свет из угла
једног дечака који је једва чекао летњи распуст. А шта се дешава када сат
откуца тринаест? И како то сат може да откуца тринаест, сазнајте.
Том је стајао на прагу своје куће. Дошло му је да заплаче од беса. Погледом се опраштао од врта и беснео што мора да напусти врт и Питера. Колико су се само њих двојица радовали распусту, какве су планове већ направили!
Таман
када помислите да све иде по плану, увек иде по судбини. Овог пута је Питер,
Томов брат добио богиње, а Том је морао што пре код тетке и тече. Каква
несрећа! Најбоље организован летњи распуст постаје најгори летњи распуст у
животу. Када би само Питер могао са њим и када би Том ишао на неко друго место,
осим тамо куда је кренуо, али... Уместо куће и дивног врта, чекала га је кућа у
којој је живело више породица, кућа која није имала двориште, а камо ли врт.
Једино што је у му је у тој великој, сивој кући окупирало пажњу био је један
прастари сат.
„Немој то да дираш, Томе“, рекла је тетка Гвен, кад се окренуо ка сату. Тишим гласом му је рекла: „Тај прастари сат припада госпођи Бартоломју која живи на спрату изнад нас, а она је посебно везана за њега“. Том никад до тад није завирио у унутрашњост стојећег часовника са кућиштем , па је одлучио да ће га, кад уграби прву прилику и остане сам, мало разгледати.
Али,
нешто је било чудно у вези са тим сатом. А још чудније и теже је било навићи се
на часовник кога сви чују и који је био нарочито гласан у време када сви
спавају. Најгласнији био онима којима сан „није хтео на очи“.
„Зашто не откуцаш један сат, као сви нормални часовници?“ Уместо одговора уследило је; пет! Шест! Чак и овако изнервиран, Том није престајао да броји; то му је постала ноћна навика. Седам! Осам! На крају крајева, једино му се тај сат и обраћао у ноћним сатима. Девет! Десет! „Настављаш и даље“, помислио је Том зевајући и, против своје воље, дивећи се сату. Још није било готово: Једанаест! Дванаест! „Оригинално, нема шта, да два пут откуцаш поноћ исте ноћи!“ - ругао се Том поспано. Тринаест! – проласио је часовник, а затим престао да откуцава.
А
шта се дешава када сат откуца тринаест? Да ли сива кућа постаје
другачија? Кога Том упознаје, када у тој кући не живи ни једно дете? Или се
макар одраслим особама чини да не живи ни једно дете у кући? И
најмистериозније питање: Ко је госпођи Бартоломју? Остављам Вама да откријете у
више него узбудљивом роману Филипе Пирс.
П.С.
Узбудљив, мистериозан, истраживачки роман. Препорука деци – да схвате да треба
да трагају, јер ће само тако спознати сва чуда (не)видљивог света. Препорука
одраслим особама, да схвате да свет који им је знан и који се чини откривеним
крије многа чуда и мистерије. Само је питање колико смо спремни да прихватимо
чудо. Можда све „обичне ствари“ око нас и јесу чудо. Да ли смо спремни да верујемо и сањамо иста?
И шта ако су снови јава? Будите спремни да сањате на јави, јер
књиге за децу откривају свет за који одрасле особе мисле да је исчезао (и/или да
никада није постојао).
П.С.С.
Хвала, издавачкој кући Одисеја, на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи
на:
Јелена Стошић, M.Sc.
