twitter
rss

Како један крокодил може да пева? Да ли пева дурску или молску лествицу? Кажу да је живот као дирке на клавиру, свака од њих и црна и бела чини живот - али да заједно чине једну хармонију. Да је живот сачињен само од позитивних ствари, никада не би ни био занимљив. Зато оне мање позитивне ствари чине сваки успех, сваки корак, сваку борбу лакшом. Јер када не би било оног лошег не бисмо знали да препознамо оно што је добро. Како је једна борба прешла у љубав и разумевање, сазнајте у роману који нуди разумевање свега онога што се тиче једног родитељства и једног детињства. Сазнаћете како је могуће да године не постоје, само вечност и детињство.

Слика пронађена на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C605

...То с бабином фризуром догађало се зато што је моја мајка Наташа тог јутра одвезена у породилиште и торта је морала да се нађе у кући за будућу прославу. И требало је да сви будемо срећни и радосни. Сајмон на срећу није марио, он је био кратко подшишан као маринац.
(...)Имам идеју! - рекла сам весело. -Хајде да ову торту уопште не сечемо, него да прокопамо кашичицама тунеле испод шлага. Да једемо и једемо, а онда само да замажемо шлагом и нико неће ништа приметити!


Како се спремити када ниси спреман? Да ли је потребно само припремити трпезу и добро расположење и знати да ће све бити у реду? Кажу да је живот оно што нам се дешава док ми правимо планове за живот. План живота је, овог пута, био мало другачији.

Лав је стизао тог дана, Лав је стизао у живот, телефон је још ћутао, кућа је била снабдевена јелом и пићем  и очекивала се ноћна прослава рођења.Дуго очекивани звук мобилног коначно се огласио. Сајмон је зграбио слушалицу и са осмехом рекао: - Говори, душо!С друге стране чула сам Наташин гласни плач. Сајмон је само рекао:- Долаим одмах!И уопште ме није видео.Тек када је журно навукао мајцу и обуо ципеле, сагнуо се уштинуо ме за образ и рекао: - Закључај се и сачекај баку. Ти си велика и спремна за живот, није ти тако?


У ваздуху се осећало да нешто није у реду. У ваздуху се осећала неизвесност и несигурност. Једино што је било сигурно је то да је Даница спремна за живот. Спремна за неизвесност и борбу која је очекује. Борбу која је дошла непранирано. Како се припремити за борбу без оружја? Можда су то оне најтеже борбе.

Ујак се насмејао, одмахнуо је на трен моју баку из загрљаја не би ли јој видео лице, па је започео: - Мајко, ако би могла вечерас без театра, био бих ти вечно захвалан...А моја бака је одговорила: - Умукни сад, ништа није добро!И ујак је учутао.Обоје су погледали у мене.(...)Беба је била без кисеоника петнаестак минута! Боре се за њен живот. А то не ваља! - истресла се она.(...)Отишла сам у купатило, ставила чепић у лавабо и напунила га водом до врха. Онда сам дубохо уздахнула, заронила лице и бројала и себи... Нисам избројала ни до двадесет а већ сам морала да изроним јер ми је требало ваздуха.


Мислите да деца не знају и не схватају све оно о чему одрасли говоре. Схватају и те како. Схватају и осећају. Много више него што можете да замислите. Кажете да деца нису довољно одрасла да схвате, кажем да ви нисте довољно одрасли да бисте разумели децу и њихова осећања која знају да буду много јача и у исто време много нежнија него наша.

Погледала сам у намештени бели креветац, постављен поред ујакове главе. Први пут сам запазила зеленог крокодила, извезеног на белом ћебенцету за бебе. Био је од свиленог конца и била је то извезена крокодилска беба. Имала је чак и портиклицу око врата и дремала је на ћебенцету са једним отвореним оком, као мој ујак.
Крокодилска беба спремна за нашу бебу, смешно лепа и беспомоћна. Прешла сам прстом преко њеног испупченог свиленог тела. Диши, крокодилчићу, сви морамо да дишемо!


Рекосте да деца не схватају проблеме одраслих. Ова књига доказује супротно. Нижући ликове, Весна Алексић је пронашла начин да зађе дубоко у психологију једног детета и једног детињства. Психологију одраслог човека и проблема са којима се суочавају. Како је депресија мајке прешла у љубав, слушање и разумевање; како се Весна навикла на школске обавезе и како је савладала све проблеме који су је окруживали сазнајте у роману који нуди много више од књиге за децу. Романа који нуди разумевање једног периода живота, разумевање једне борбе која и даље траје.

Наташа је поново била мама и савезник, иако су ратови престали, осим овог једног који је трајао и трајаће, али о њему ћутим. Рекла сам јој сасвим тихо: - Вратила си се!(...)Јесен се неприметно наставила у зиму. Зима се претварала у празнике. Празници у распуст. Стигле су и књижице.
(...)- Опис одговара теби. То јеси ти! - рекла је Наташа задовољним гласом.И ја сам још неколико пута прочитала опис. Занимао ме је више као будућег писца, само то. А свиделе су ми се и неке речи.Реч искрена била је као најлепше плаво море у које сам заронила; у њему цветићи и корали, ни трага било каквим морским неманима из старих књига.Реч храброст била је као посластичарски излог у којем су се шепурили сладоледи најлепших боја, а ја сам баш изашла из пустиње и била сам жедна, и било ми је топло, и сви ти сладоледи били су на изволите; били суту мој омиљени рафаело, и микс кекс с ванилом, и микс киндерлада...
Реч пожртвована била је центар гравитације под мојим ногама. Она је значила да ћу остати на својим ногама увек, макар због других.Све сам разумела. С речима нисам више била у великом рату. Морала сам само некад да изговорим гласно своје мисли да бих могла да их разумем. Рат с речима се успорио и примирио.


П.С. Колико вас би желело да тај „крокодил“ заиста пева уместо што често зна да својим чељустима изазове страх у нама? Да ли се страх јавља само у оним ситуацијама када не знамо да реагујемо на ситуацију која нас чека? Да ли се страх јавља онда када нисмо сигурни у себе и своје одлуке? Ова књига ће вам донети много више од тих одговора. Даће вам одговоре на многа питања која задиру дубоко у проблематику једног првака кога чека тешка година. Годиана прилагођавања на школске обавезе и година прилагођавања на новог члана породице. Зато је важно не осећати страх, јер нисмо сами са проблемима који се чине да су само наши. Када се упознате са овом књигом, мислићете да је књига за децу. Међутим, ово је и књига и за оне који имају децу. Стога је првенствено препоручујем родитељима, посебно оним који тек постају или су тек постали родитељи. Да схвате да је све могуће, да за сваки проблем постоји решење и да иза сваке борбе постоји велика могућност за победу. А победити је могуће само ако не одустајемо. Ова књига ће вам указати на проблеме са којима се можете сусрести и са решењима која можете наћи, само ако се држите заједно. Препоручујем је и деци, којима и јесте првенственом намењена. Свој оној деци која су пошла у први разред и свој оној деци која треба да добију брата или сестру. Да би знала шта их чека. Да се не плаше да ће изгубити пажњу најближих. Страх јесте само корак ка поразу. Уместо пораза битајте борбу. Верујте. Верујте да је све могуће.
Колико вас би пожелело да врати време и уради неке ствари другачије?

П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C605

Јелена Стошић Јовић, М.Sc.

0 коментара:

Постави коментар