Да ли постоји смисао у бесмислу?
Или бесмисао у смислу? Шта је, уопште, смисао? Да. Смисао живота? Смисао
живљења? Смисао дисања? Неко је некада написао: Да ли си жив или само
животариш? На вама је да одлучите. Трагање јесте у бити сваког од нас. А за
чиме трагамо? Одговоре можете пронаћи у књизи Јасминке Петровић - Све је у реду. Да ли је све у реду? О ком реду је речи, сазнајте кроз низ судбина које
се преприћу и повезују у једну нит.
Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C613
Нисам те закључала. Не волим да те закључавам када излазим из куће. Ствари се закључавају, а не људи. Спавала си. Сишла сам у продавницу по шампон. Мислила сам - брзо ћу. Продавница је на ћошку. Налетела сам, међутим, на Љубицу. (...) Трчала сам, нисам се окретала. Лифт је ишао спорије него икада раније. Мисли су ми биле лоше. Ударала сам шампоном о бутину. Врло лоше мисли. Када сам видела отворена врата од стана, знала сам... Тачно сам знала... (...) Некада ја нисам знала да завежем пертлу, да исечем шницлу у тањиру, да прочитам реченицу. Ти си ми помагала. Данас ти не знаш да закопчаш дугме, да искључиш шпорет, да се потпишеш. Ја помажем теби.
Да, прича о девојчици и баки. Не,
ово није једна од оних прича чија радња тече до тренутка "...и живели су
срећно до краја живота". Да, ово је једна од прича чија радња тече до
неизвесности. Јунакиња радње је негде међу нама. Има седамнаест година. Зове се
Теодора. Можда и нема седамнаест година. Можда се не жове Теодора. Али постоји.
Живи. Бори се. Трага. Трага за собом. За слободом. У мраку види светлост. У
низу мисли које се нижу надзире се нада. Само да те нађем. Само да те нађем.
Само да те нађем. Увек. Али увек. На крају сваког тунела налази се светлост.
Нада која води до проналажења. Лутање које води до правог пута.
Драги Боже, буди уз мене, немој ме оставити, буди уз мене... Чим будем завршио четврту годину, отићи ћу у Ковиљ. Не могу да дочекам. Тамо су моја браћа, моја браћа... и ти, драги Боже. Тамо ме чека тишина, тишина и мир. Бројим месеце, дане, сате, бројим минуте... Бројим и молим се... (...) Крив сам. И због Вељка сам крив. Нисам га држао око струка, а лепо ми је рекао да се ухватим за њега. Нисам га послушао. Био сам љут. Није ми се ишло на тренинг. Хтео сам да одгледам филм до краја. Извукао ме је на силу из кревета. Рекао ми је да не може више да ме гледа како се развлачим по кући. Заборавио сам кацигу. Остала је на столици одмах поред врата. Он ми је дао своју. Био је бољи хокејаш од мене, бољи ђак, бољи син, бољи брат... Ја сам пао на тротоар, он под камион. Крив сам, за све сам крив. Ја сам остао, Вељко је одлетео. Одлетео заувек. Боже помилуј ме грешног. Клечим, и молим, и плачем... Вељко загли ме као онда када сам се изгубио у шуми. Загрли ме, молим те... Само ти можеш да ме утешиш... Вељкоооо!
Да, прича о дечаку који је
изгубио своје светло на крају тунела. Не, то светло не може поново да се упали.
То светло живота је оно светло због којег кривимо оне којима је догорело или
нас саме који смо га угасили. Не нашом грешком. Не било чијом грешком. Није
речи о грешкама. Речи је о животу. Једном младом животу који се угасио пре
времена. Другом младом животу који покушава да упали светлост и обасја све оно
што се налази у људским душама. Светлост која се зове нада. Нада да је нешто
могло бити другачије. Нада да ће трагање за спасом постати проналажење самог
себе. Сигурно познајете такве младе животе. Можда их неки од вас осуђују. А
зашто? Зашто осуђујемо све оно што не разумемо? Да ли, уопште, желимо да
разумемо све оно што се дешава око нас?
Драги моји, свађали сте се око граница, вјере, жртава, ратних злочинаца, гробова, сусједа, посланичких мјеста, око мостова и путева, око ћевапа и ћетеније и што ти ја знам око чега се нисте свађали, све сам вас лијепо одслушао, али, раја, не дам да ми итко зуцне ријеч о љубави. (...) Драги моји, да ви знате што је то љубав, не бисте, болан, толико окрутности направили.
Да, ово је прича о љубави. Исповест одрастања. Прича о померању граница. Не, границе нису оне које су обележене на географској карти. Границе се налазе у нашој глави. Низ прича, низ исповести повезују роман Јасминке Петровић у једну реч. Трагање. Да ли сте од оних који трагају или од оних који лутају? Процените сами.
П.С. Зашто је важно трагати и
бити пронађен јесте смисао постојања јунака прича чије се судбине повезују. То
нису имагинарни ликови који живе негде далеко. То су реалне личности које живе
међу нама. Да. Живе међу нама. Можда су неки од нас јунаци ових прича. Да.
Јунаци. Питате се зашто су људи који преживљавају недаће јунаци. Једноставно.
Зато што верују. Зато сто трагају. Зато што бивају нађени. Зато што се усуђују
да не осуђују. Ако вам ово нису довољни разлози да потражите књигу Јасминке
Петровић "Све је у реду", онда не треба ни да је тражите. То значи да
се не усуђујете да трагате за свиме што чини смисао живота. У том случају вам
само могу рећи да покушате да трагате. Ако не за неким, трагајте за собом. То
је, можда, једно од најважнијих трагања.
П.С.С. Хвала издавачкој кући
Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на:
Јелена Стошић Јовић, М.Sc.
