Да ли сте икада помишљали да одете некуда на одмор? Сигурно јесте,
посебно код оних рођака који вас стално зову у госте. Сада је питање да ли ти исти
рођаци зову „из куртоазије“ или зато што заиста желе да им одете у госте. Било
како било случајни позив се претвара у циркус. Како једно породично путовање може
да постане „путујући циркус“, питате се. Одговоре потражите у авантури која поред
обиласка Европе, посебно Балкана отвара врата значајних историјских тема на
начин који мржњу претвара у разумевање. Чини се да су аутори Мари-Луиз Геј и
Дејвид Хомел једним путовањем отворили теме које су „табу“ свима онима који
живе на просторима бивше Југославије.
Ево како је то путовање отпочело...Путовање на којем смо видели цркву одромну као проокеански брод, посетили острво без самогласника, бауљали ратом разрованим селима и упознали тајанственог патуљка из Вргаде. Путовање на којем Макс и ја умало нисмо завршили у затвору, на којем смо јели крумпир и блитву, али нигде нисмо видели криви торањ у Пизи. Путовање на којем се Макс најмање двапут изгубио, једном умало удавио и једва избегао да га не зароби Минотаур.Све је почело једног мразног зимског дана - дана када је Макс изгубио каменчиће. Није да је пошандрцао, мада му се то често дешава.Макс је измислио игру с нашим машком Мироом. Била је крајње једноставна. Макс би побацао каменчиће свуда по кухињском патосу (да би се што даље разлетели и што јаче чангрљали). Миро би се нагло бацио са стола шанка, или са фрижидера, и покушавао да их се дочепа. У међувремену би Макс покушавао исто. Ко сакупи више каменчића побеђује.
Где су деца (Чарли и Макс) - ту је и игра. Игра која нема граница.
Граница која можда води ка некој новој граници. Питање које ћете касније
поставити је како знамо где су границе? Како смо их одредили? Да ли су границе
само једна замишљена линија или су границе у нашој глави? Верујте ми да ћете
поставити то питање, само да кренемо у авантуру и дођемо до прве границе.
Игра је изискивала велику оштроумност и велику вештину.Додуше, овог пута је победио шпорет. Каменчићи су се сви до једном скотрљали испод њега. Морао сам да се пружим и скроз приљубим о под не бих ли лењиром избацио каменчиће одатле.Приликом трећег покушаја, упецао сам разгледницу. (Имате пошту!) На избледелој слици видело се стеновито острво усред тиркизног мора.(...)„Хеј, па ово је она стара разгледница од Фреда“, рекао је мој отац. „На њој је К-р-к. Одувек сам желео да отпутујем у неко место без самогласника.“
Авантура која почиње са даном када је Макс изгубио каменчиће, прелази
у дан када се свако од путника на путовању осећао изгубљеним и пронађеним.
Поглед у велелепне крајолике се претвара у поглед на прасиће на ражњу који се
нижу дуж једне земље. Како е могуће да мање пловило има првенство пролаза и да
се деси спас у задњи час? Лепо сам вас упозорила да једна авантура прелази у
другу и да су можда авантуре оно што свако од нас носи у свом духу. Мислите да
су ово једине авантуре са којима ћете се сусрести на путовању? Варате се. Још
увек нисте сазнали како једно путовање постаје „путујући циркус“.
П.С. Како једно путовање може да носи толико авантура? Да ли је
авантура нешто што свакога од нас очекује ако ходамо утабаном стазом, или се
авантура крије ако идемо тамо где нико крочио није? Да ли авантура долази са
путовањем или свако од нас доноси авантуру где год се појави? Како је могуће
наћи пријатеље за цео живот, посебно ако их знамо само са једног путовања?
Сазнајте у више него узбудљивом роману за децу који ће вам донети много више од
„циркуса“. Начин на који се нижу речи, предели, описи учиниће да вам се све
дешава испред очију. На тренутке ће вам се чинити да сте ви у колима која
постају „путујући циркус“.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Архипелаг на послатој књизи. Овим
путем бих честитала Архипелагу на значајном подухвату - едиције књига за децу и
Малом Архипелагу. Ако је судећи по првој књизи, сигурна сам да ће Мали Архипелаг
порасти у нешто много више. Пратићу Вас на путу одрастања Малог Архипелага.
А ви, читаоци, уколико желите, књигу „Путујући циркус“ можете
пронаћи на: http://www.arhipelag.rs/porucite-knjigu/
Јелена Стошић Јовић, M.Sc.
