Учитељица која не жели да одрасте

Невена је поново почела да се чудно понаша на свој рођендан. Звезда је рекла да су рођендани обично тешки периоди, па смо се нас две својски потрудиле. Звезда јој је направила дивну, велику честитку у облику невена. Потрошила је цео наранџасти фломастер да би је обојила. (...) Пошто је био Невенин тридесет трећи рођендан, одлучила сам да јој нацртам тридесет три најомиљеније ствари. Нацртала сам Микија (никад га нисам видела, али ми га је Невена довољно пута описала), Звезду и себе. Онда сам нацртала студио за тетоважу Дуга, њен омиљени паб и клуб Ноћне птице. Све сам их згурала на средини честитке а онда око њих нацртала Лондон и море и звезде у ноћи. Папир је до тада већ постао озбиљно претрпан, али сам успела да угурам и један ЦД-плејер с гомилом дискова групе Смарагдни град и неколико ципела с високим штиклама, бикини, фармерке и мајице у различитим бојама, и брдо прстења, наножица и минђуша.

„Не заборавите ово“, рекао је показујући на моју честитку.
„Не треба ми цртеж. Сад га имам заувек“, рекла је Невена гурајући честитку у канту. „Цртеж је на полеђини твоје рођенданске честитке“, подсетио ју је Стив.
„Упс!“ - рекла је Невена, вадећи честитку. „Извини, Нина.“„Нема везе“, промрмљала сам.

„Шта је са тобом данас?“ Стисла сам песнице, подигла браду и смешкала се као да немам ни једну бригу на свету. Послала ме је да стојим испред учионице због безобразлука. Затим ми је, кад је звонило, одржала дугачку лекцију, причала је и причала, а требало је да кренем одмах према средњој школи да се нађем са Звездом. Ако не будем тамо кад изађе из школе, а можда ће помислити да сам већ отишла кући сама. Онда ће она отићи без мене.
„Ти ме чак и не слушаш!“ - рекла је наставница Хил. Погледала ме је пажљиво. „Изгледаш тако забринуто. О чему се ради?“„Бринем се да не закасним кући, наставнице Хил.“(...)
„Је ли код куће све у реду?“ - питала је.
„Ах, јесте. Фино.“„Твоја мајка...?“„Она је добро“, рекла сам, гласно и весело, глас ми је скоро прснуо у песму.

Вратила се. Нањушила сам је чим смо отвориле улазна врата. Невенин слаткасти, јаки мошусни мирис. Увек се прскала од главе до пете тим парфемом, чак и кад се мота по стану потпуно гола. Мирисало је још нешто. Из кухиње је допирао најчуднији домаћи мирис од кога ми је пошла вода на уста. Потрчала сам. Невена је стајала за столом, с осмехом од ува до ува и месила тесто. Била сам толико срећна што је видим да нисам приметила да је нешто необично.

Погледала сам је, моју илустровану маму. Знала сам да стварно воли мене и Звезду. Обе смо имале очеве и они ће можда бити ту негде за нас, а можда и неће - али ћемо увек имати нашу маму, Невену. Није важно да ли је луда или лоша. Она припада нама и ми припадамо њој. Нас три. Невена и Звезда и Дeлфина.