Како одрасти када деца сматрају себе одраслима? Како се прилагодити друштву које пролази кроз транзицију? Како одабрати прави пут? Јулија, зна одговоре на сва ова питања. Или јој се само чини да зна. Кроз роман Принц од папира несташна Јулија схвата шта значи одговорност и колико је, заправо, тешко бити одрасла особа.
Слика преузета са: http://www.laguna.rs/n2904_knjiga_princ_od_papira_laguna.html
Јулија је девојчица која треба да крене у трећи разред основне школе. Али баш и не воли школу. Воли да црта, али не воли да чита. Одрасли људи сматрају да она има дислексију. Али она само више воли да јој мама чита пред спавање.
Спавање је досадно. Ја, у ствари, волим да ми мама чита зато што то значи да још не морам да спавам. И што она, кад ми чита, лежи поред мене у кревету, једном руком држи књигу, а другом ме чешка. Није да имам нешто против читања, али ово друго ми је много важније. Само што то друго од моје маме не може да се добије без оног првог.
Наизглед савршен свет Јулије се окреће наопачке када се преселе из зграде у кућу. А њој је најважније код неке куће да буде мало страшна.
Тати је, чини ми се, важно да је оно где живимо све веће и веће. Мами је важно да је лепо и да има много боја. А мени је само важно да дуго живим негде. Ја волим све што дуго траје.
Када тата примети да нема британског пасоша, Јулија схвата да је, пре годину дана, направила велику грешку. И не само једну, већ пар њих. Прича, дакле, почиње годину дана раније. Када Јулија остане сама у стану. Ручак који не воли. Звоно. Непознат човек. Јулија отвара врата, иако је мама рекла да непознатим људима не отвара врата.
Помислила сам да сигурно нема пара. Он је један од оних људи што ми мама стално говори да су гладни, а ја нећу да једем. Као да то има везе. Они су гладни, а не ја. Не могу ја да једем уместо њих. Али тог тренутка ми је пало на памет да он може да једе уместо мене. Мој ручак. Само ако га убедим да уђе.
У разговору са непознатим човеком схвата да и он воли да црта и да може да нацрта суперкруг без шестара. Схвата и да је њена породицa доста богатија од њега, па решава да му поклони нешто.
- Ово можеш да узмеш- рекла сам му. Гледао ме сумњичаво. - Мама их носи само кад је тата на путу, неће ништа да каже - објаснила сам му.
...
Сликар ме само гледао , а ја сам му угурала кутијицу у руку. Онда сам се попела на комоду, па горе на орман. Тамо је у старом стану стајао шах. (...) Отворила сам шах и оданде извукла татине пасоше. (...) - Татини пасоши - рекла сам му. - Можеш да узмеш један. Да и ти идеш у Грчку да сликаш децу по плажи.
Зашто мама носи те минђуше само када је тата на путу? Да ли Јулија успева да нађе пасош? Ко јој помаже у томе? Које све препреке прелази да би дошла до циља? Одговоре на ова и много других питања ћете наћи у роману Принц од папира.
Роман Принц од папира ја написала Владислава Војновић. Заплет, игра садашњег и будућег времена, доживљаји једне девојчице су савршено исткани нитима детињства и бригама какве може само једно детињство да носи.
Препоручила бих овај роман свим одраслим особама. Да се подсете какве све мисли могу да муче једну дечију главицу.
Препоручила бих овај роман свој деци, да би научили на Јулијиним грешкама колико је тешко бити дете.
Иначе, по овој књизи снимљен и истоимени филм, који је приказан на више од седамдесет фестивала: Принц од папира.
П.С. Захвалила бих се издавачкој кући Лагуна која ми је послала књигу Принц од папира.
П.С.С. Вашу књигу можете поручити путем:
Јелена Стошић, M. Sc.
