Да ли сами бирамо ток своје судбине или судбина одређује свој ток
много пре него што смо размишљали о икаквом току? Ако сами себи бирамо пут, да
ли судбина умеша своје прсте када се најмање надамо? Прича о судбини и њеном
току који се мења из године у годину, из сата у сат. Ко би рекао да ће једна
млада жена остати удовица у својим најбољим годинама? Ко би рекао да ће остати
сасвим сама у тренутку када њен живот изгледа савршено уређеним? Сазнајте ко у
роману који никога од вас неће оставити равнодушним, а који је препоручен свима
који су довољно зрели да схвате значај судбине и љубави на месту где љубав
умире, на месту где се нова љубав рађа.
Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/375-frajer-sa-susednog-groba-kalipso
Седим на угланчаној тамнозеленој клупи, на гробу свог мужа и нервирам се због његовог надгробног споменика.У питању је мали, дискретан природни камен, на њему је угравирано само његово име, Ерјан Валин, написано строгим словима. Једноставан, да не кажем претерано јасан, баш као што је и он сам био.
Друга половина за којом чезнемо није само она која нас допуњује,
она нас дефинише. Без друге половине, чини се, никада не бисмо постали
дефинисани ни одређени. Када та друга половина напусти наш живот, остајемо
недефинисани или се тражимо у дефиницијама по којима смо били одређени. Обичан
живот, обичан посао, обични људи око нас. Сви са истим причама, свако од њих на
истим местима. Међутим...
Пре неколико недеља први пут сам видела ожалошћеног поред тог вулгарног споменика. Мушкарац мојих година, са постављеном виндјакном у некој вриштећој боји и постављеним качкетом као са заштитом за уши.
Вулгарни споменик поред је био све оно што Ерјан није желео -
споменик од белог мермера са златнастим натписом, анђелима, мртвачком главом,
ружама и све то на једном споменику. Дезире је приметила споменик много раније.
Ко и не би када се поред једноставног налази нешто што је на ивици кича (а
можда и само оличење кича). Све у свему, неко ко је обилазио споменик поред је
имао своју причу која није ни налик причи која је део живота једне младе
удовице.
А онај надгробни споменик у који стално буљи! Какав је то споменик? Изгледа као нешто чиме геометри означавају међу.
Мајка је оцу изабрала овај наш споменик, видим ја да је накинђурен, али видим и сву љубав коју је унела у бирање. Недељама је тражила, наручивала каталоге и остало. Сваког дана је имала нове идеје око украшавања и на крају их је све искористила.
Ерјан. Да ли јој је то отац, или брат, или муж? И ако може да долази и буљи у тај камен дан за даном, зашто није могла да засади бар један цвет на гробу?
Како ће судбина умешати своје прсте у животе који су се „завршили“
смрћу свох оних које су волели? Да ли је крај нечега уствари почетак нечега
новог? Како једна бледуњава жена може да постане светлост нечијег живота?
Одговоре на ова питања сазнајте у роману чије две приче, две судбине постају
једна у тренутку када један осмех на месту где осмеха нема мења све. Ненадано,
неприметно а са друге стране очекивано и приметно две супротне душе постају
једна на месту где се тело дели од душе.
П.С. Питања која отвара роман Катарине Мазети нису само питања
егзистенције након губитка идентитета. Питање љубави која се рађа на месту где
све умире. Питање страсти на месту које је једнолично. Питање посла у колективу
који се држи бледих оквира оронулих корица књиге. Минимализам жене и
максимализам мушкарца. Једноставна жена са сређеним животом и компликовани мушкарац
са несређеним животом. Жена која покушава да се навикне на живот на фарми пуној
посла и животиња и мушкарац који покушава да се навикне на белину стана и књиге који су саставни део живота
једне жене. Антоними који у једном тренутку постају синоними. Зато ову књигу не
препоручујем деци. Препоручујем је свима онима који су свесни да постоји љубав
после љубави. Живот после живота. Љубав након смрти. Смрт након љубави. Свима
онима који схватају колико желимо, а колико не можемо утицати на ток судбине.
Ни на који ток. Свима онима који су спремни да пливају у неизвесности знајући
да све има свој разлог.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу
можете пронаћи на: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/375-frajer-sa-susednog-groba-kalipso
Јелена Стошић Јовић, M.Sc.
