Учитељица која не жели да одрасте

• Представите се. (Име, презиме, занимање, хоби, ваша животна радост/филозофија)

Леп поздрав свима од Лидије Павловић Лончар. У души биолог, по занимању професор биологије у основној школи (најлепши предмет свакако J). Мама једног дивног дечака и једне дивне девојчице.Као и сваки биолог увек сам спремна за шетње по природи и планинарење. У слободно време креатor разних лепих стварчица… Животна филозофија? Хм, уживај у ситним стварима и садашњим тренуцима.

• Шта је, када и како је настао Willow Pillow?

Од малена сам волела ручни рад, још ме је мама као малу научила да штрикам и у основној школи сам штрикала себи џемпере J. Стано сам правила неке луткице, ситнице које сам поклаљала другарицама за рођендане. Једино ме машина за шивење никако и никад није слушала.Како сам одрастала слободног времена је бивало све мање и све је то било потиснуто, док једног дана није поново испливало из мене. Прво сам почела да правим предмета од филца, шналице, огрлице, рајфиће и увеселила многе девојчице. Али некако сам одувек била тврдоглава и решила сам да и ту машину за шивење морам да укротим и тако су настали моји први јастучићи… Машина је укроћена а моје задовољство огромно J. Willow Pillow назив је некаkо сам од себе искрсао, без превише размишљања и одмах ми се допао. Осећај када нешто ново ствараш раван је осећају као када се поново заљубиш….

• Ко Вам помаже у изради сваког од чудеса, обзиром да је сваки уникатно дело?

Моја ћерка (6 година) је моја главна сарадница. Она ми је сектор за контролу квалитета, пошто је прави харамбаша и сектор за дизајн пошто има одличних идејица.

• Коме су намењени Ваши производи?

Некако ме стварчице за девојчице увек највише инспиришу али трудим се да буде нешто и за дечаке а и за одрасле, ипак треба сви да уживају у јастучићима J

• Да ли сматрате да је у данашње време тешко подсетити људе на срећу? На детињство? На машту?

Јесте, данас су баш тешка времена када се ретко срећу осмеси и када ретко застанемо и уживамо у тренутку. Зато баш и волим што стварам неке шарене, веселе стварачице које барем за тренутак измаме осмех.

•  Да ли деца данашњице знају да маштају? Како им Ви помажете у томе?

Ух, данашња деца су жртве система и времена у коме живе. Некако журе да одрасту…Цело друштво би требало да се промени и систем вредности, породица да се ојача, али то је већ сасвим друга тема. Надам се да их моји јастучићи барем мало подстакну да маштају а када спусте своје главице на њих и да сањају неке лепе снове…

• На који начин можемо доћи до производа Willow Pillow? Ваш контакт, цена?

За сада мекане, шарене, веселе, топле, махом насмејане јастучиће из Willow Pillow радионице можете поручити путем facebook странице: 

https://www.facebook.com/wilowpillow/?fref=ts.

Све информације, договоре, преговоре можемо  обавити путем порука на страници. Добродошли J

• Планови за даље

Планови? Још пууууно лепих снова са и на Willow Pillow јастучићима .<3 span="">

Спавање је досадно. Ја, у ствари, волим да ми мама чита зато што то значи да још не морам да спавам. И што она, кад ми чита, лежи поред мене у кревету, једном руком држи књигу, а другом ме чешка. Није да имам нешто против читања, али ово друго ми је много важније. Само што то друго од моје маме не може да се добије без оног првог.

Тати је, чини ми се, важно да је оно где живимо све веће и веће. Мами је важно да је лепо и да има много боја. А мени је само важно да дуго живим негде. Ја волим све што дуго траје.

Помислила сам да сигурно нема пара. Он је један од оних људи што ми мама стално говори да су гладни, а ја нећу да једем. Као да то има везе. Они су гладни, а не ја. Не могу ја да једем уместо њих. Али тог тренутка ми је пало на памет да он може да једе уместо мене. Мој ручак. Само ако га убедим да уђе.

- Ово можеш да узмеш- рекла сам му. Гледао ме сумњичаво. - Мама их носи само кад је тата на путу, неће ништа да каже - објаснила сам му.

...

Сликар ме само гледао , а ја сам му угурала кутијицу у руку. Онда сам се попела на комоду, па горе на орман. Тамо је у старом стану стајао шах. (...) Отворила сам шах и оданде извукла татине пасоше. (...) - Татини пасоши - рекла сам му. - Можеш да узмеш један. Да и ти идеш у Грчку да сликаш децу по плажи.

• Колико је у данашње време тешко бити писац?

Бити било шта и било ко данас је доста тешко, готово компликовано. Писци су, обично, људи који су се фасцинирали писањем као деца, као млади људи. То остаје за цео живот као једна врста љубави. Рад је љубав учињена видљивом, дакле, ми радимо нешто што волимо и то чинимо видљивим.

• Да ли сматрате да игра речима има већу вредност данас, у време информационе ере, или је имала раније?

Игра речима нема никавог контакта са политиком и са реалним збивањима. Игра речи је део једног хуморног, духовитог, духовног фолклора који ми, песници, углавном, негујемо да бисмо били занимљиви, да бисмо се допали нашим читаоцима. 

• Како се постаје песник за децу?

Па лепо, узме се оловка па се пише за децу, а онда се држимо Душка Радовића који је рекао да за децу треба писати као за одрасле само много боље.

• Где тражите инспирацију када је изгубите?

Инспирација се никада не губи, макар код мене, не могу да говорим у име колега. Никад се не изгуби та једна врста опчињености писањем. То је зато што је писање једна врста игре, игра којом се Бог играо када је стварао свет. Ми се мало "мешамо" у Божје надлежности, стварамо нешто што до сада не постоји. Дакле, моја песма Миш је добио грип није постојала док је ја нисам написао, али зато живи, као што и Бог живи.

• Порука младим ствараоцима.

Препоручио бих деци да никада не одустају, ако одустану значи да су одустали из неког јаког разлога. Шта то може да буде? Може да буде да их неко од одраслих, рецимо од Вас учитеља или наставника или родитеља, не схвати озбиљно и онда почне да их демотивише и онда они дигну руке од тога.

• Порука читаоцима нашег блога.

Порука читаоцима Вашег блога може да буде да никад не буду сити тога што Ви радите, јер имам утисак, а и у очима сам видео да то радите искрено и од срца.

П.С. Једно велико хвала, Љубивоју Ршумовићу који је са пуно ентузијазма одговорио на наша питања. Хвала, књижари Делфи и издавачкој кући Лагуна који су омогућили да Љубивоје Ршумовић данас присуствује отварању Делфи књижаре у оквиру иницијативе "Књижара за сваки град". Иначе, књиге Љубивоја Ршумовића можете пронаћи на сајту код наших пријатеља из Лагуне.

П.С.С. Данас је требало да буде обичан дан. Али није био. Као што и неће бити. Сваки дан треба да буде све само не обичан. 

Здраво свима! Ја сам Јована Адамовић, мастер професор језика и књижевности, а тренутно сам на докторским академским студијама- смер књижевност. Радим као професор енглеског језика у предшколским установама. Један од мојих омиљених хобија је читање. Волим фотографију и прављење корисних и лепих ситница, а покренула сам и кутију за књигољупце под називом Совина пошиљка. То је кутија изненађења за све љубитеље књига. Сваког месеца можете поручити тематски осмишљену кутију са књигом и мноштвом пропратних стварчица. Животна филозофија, хммм...Волт Дизни је рекао: Сви ваши снови могу постати стварност – уколико имате храбрости да их следите. Ја своје снове следим.

Одувек сам желела да своју љубав према књигама и фотографији искажем на неки начин. Сасвим случајно, открила сам заједницу љубитеља књига на инстаграму- зовемо је букстаграм заједница. Дуго сам посматрала и одлучила да направим профил и придружим се заједници. Размишљала сам о имену и одлучила да то буде Bookstaworm. Зашто!? Bookworm значи књишки мољац, а ја јесам један. Уметнула сам и –sta- између book и worm јер се моја страница налази на инстаграму и тако сам почела. Страницу сам основала 01.фебруара 2016. године. Ту свакодневно делим фотографије своје колекције књига, као и мишљење о књигама са људима истог интересовања.

Као што сам горе већ поменула, била сам једна од ретких које су интересовале књиге. Деца су данас све већи зависници од интернета и технологије и не схватају какво су благо заправо књиге. Не схватају да их оне могу одвести у различите и безбедне, имагинарне светове које интернет не може да понуди. Зато сам одлучила да им се приближим преко нечега што је њима познато, технологије и друштвених мрежа, и покажем им како није срамота читати књиге и како то може бити јако корисно и занимљиво.

Ја сам оптимиста и знам да срећу чине мале ствари. Волим чак и да подсетим људе на то. Најбоље је обратити се деци. Они су увек раздрагани и искрени. Заузврат, обрадујте их неком лепом књигом и научите их да заволе читање. J

То је данас најмањи проблем. Толико је дивних књига, прича, бајки и сликовница... Деца не могу да не воле књиге. Они само не буду упознати са појмом књиге. Видела сам родитеље како дају деци телефоне како би их смирили, а ни једног од њих како је дао детету неку књижицу, да дете прелиста, научи слова и речи или склопи причу на основу слике. Чим родитељи науче децу да је књига нешто вредно и занимљиво, деца ће их тражити и читати. 

Од када знам са себе, волим књиге. Прво су то биле сликовнице, међутим како сам одрастала, читала сам све озбиљнија дела. Нисам имала са киме да причам о књигама- чак ни у моје време (имам 24 године сада) , без данашње технологије деца нису много читала. Новац од ужине су трошили на играчке и сличице. Ја сам новац скупљала и одлазила у књижару. И даље чувам једну од првих купљених књига, књигу о младом чаробњаку Хари Потеру коју сам купила у Народној књизи, а веровали или не коштала је 150 рсд. То је једна од мојих омиљених књига. Међутим, захваљујући мами која ми је купила и читала књигу бајки Х.К.Андерсена, браће Грим и Шарла Пероа, ја сам заволела читање.

Јако мали број људи чита књиге. Изговор није да немамо времена. Времена има увек довољно за све што пожелимо да урадимо. У данашње време, интернет је главно средство комуникације, па су књиге заборављене, а самим тим су изгубиле и на својој вредности. Зато је потребан велики број издавачких кућа, креативних људи, као и аутора књига, како би књиге поново постале важан део свакодневног живота.

Као што сам рекла, срећа је у малим стварима. Како бих обрадовала и мотивисала људе да читају књиге, често организујем наградне игре у којима поклањам књиге, али и многе друге ствари талентованих и креативних људи које сам тамо упознала. Довољно је да пратите обавештења на мојој инстаграм страници Bookstaworm.

Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања, узмемо понеку књигу и кад се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу- то нас дотуче. Боље је да је нисмо ни узимали. Не бисмо знало како је празно и пусто живети без књига. –Душко Радовић

Слика пронађена на Интернету

П.С.С. Тражите и трагајте. Пронаћи ћете или ћете бити пронађени. Част је у данашњем времену пронаћи особу, попут Јоване, особу која није заборавила шта је срећа и како је поделити.

Зовем се Вања Секулић, рођена сам и зивим у Београду. По занимању сам струковни економиста, али креативац у души. Обзиром да су шансе за посао мале, одлучила сам да унесем мало шаренила у свој живот и да не чекам на посао у струци него да урадим сама колико могу. Хобија и интересовања има много, већина је везана за креативност, а међу омиљеним су ми свакако венчићи, који имају највећу шансу да из хобија пређу у посао :) Радују ме мале ствари. Највише уживам у дружењу са пријатељима и људима које волим, као и са псима, јер их сматрам једном од мојих највећих радости. Филозофије неке специјалне нема, нити рецепта за срећу. Сматрам да свако од нас треба да буде стрпљив док не оствари оно што жели. Требало би да будемо захвални на малим стварима, јер мислим да се на крају свега само то и памти.

Вунени венчићи су произашли из дубоког размишљања шта направити, а да буде другачије, да не буде већ виђено, а да са друге стране има неку сврху и да људи желе да их имају. Први венчић је настао пре неколико година, као поклон за свадбу кумовима. Изазвао је потпуно одушевљење јер су се сви питали где смо то купили :)

Првенствено сам одлучила да их правим, јер ни тада (а мислим ни до данас) нико то није правио. Ја сам желела да то буде нешто јединствено и уникатно. Јако волим све што је везано за кућу и украшавање куће и дворишта. На сваким вратима у нашој кући се налази по један венчић (имам и слике као доказ :) )

Сваки венчић и све детаље, почевши од слова, фигурица, цветића правим сама. Нико ми никад у томе није помагао, и сви се питају одакле ми живаца да све то ручно шијем и кројим. Е ја им на то кажем да ме то смирује, што сам нервознија венчић је лепши :) Шалим се мало, али делом и јесте истина. Када правим венчић заборавим на све друго и само размишљам како да испадне што лепши како би се томе коме је намељен свидео. Крајњи резултат је заиста феноменалан и сам тај осећај да сте ви створили нешто што радује вас и друге је непроцењив.

Венчићи су намењени апсолутно свима који их желе. Све могу да направим. Испуњавамо жеље што се тиче боја и облика. Звучим као нека добра вила, али се трудим да људе око себе усрећим. Примарни купци су свакако жене и девојке, јер смо ми, ипак, задужене за лепоту дома и декорацију, мада је било и момака који су желели да изненаде маму или девојку. Такође, имамо и дечије венчиће са именом бебе или детета који су апсолутини хит и веома тражени.

До сада заиста нисмо имали никога ко је рекао да му се венчић не свиђа. Маме су веома задовољне јер венчић испадне баш онако како су и замислиле. Деца, најискренија у свему, највише се одушеве медама, куцама, авиончићима и привлаче их веселе боје. Што се тиче конкретно васпитача и учитеља, нисам још увек радила са њима, али бих волела да венчићи красе улазна врата учионица.

Па донекле сматрам да јесте, јер смо ми сви, заиста, заглављени у тој животној колотечини, где нам је сваки дан исти и све нам се своди на то како да преживимо, како деци обезбедити све што им треба и како се носити са свим тим што живот носи. Сматрам да је то јако велики изазов и јако је тешко уклопити се у све то. Управо зато што смо окупирани егзистенцијом, заборављамо на мале животне радости, на шетње, дружење, на машту. Треба да се радујемо малим стварима, и да чувамо једни друге, посебно своју породицу и децу.

Мислим да данашња деца не знају шта је то право детињство, без паметних телефона, игрица, таблета и мислим да ни не знају како да се играју и како да се међусобно здруже без употребе неког од „паметаних уређаја“. То је велика туга, али мислим да је немогуће то избећи, јер рапидно технологија напредује. Сматрам да деци треба указати на праве вредности, на другарство. Можда је и једна од најбитнијих ствари у животу и научити их да пазе и воле једни друге. Игром случаја, радила сам са децом, бавила сам се бејбистингом неколико година и заиста се јесам трудила да урадим колико је до мене да им помогнем у маштању и стварању неког бајковитог света. И све то само уз причу и учење. Што се тиче венчића, њихова порука јесте да свет може да буде шарен ако га ти тако замислиш. На Вама је да замислите какав венчић желите и ја ћу Вам испунити жељу.

Путем мејла: vanjasekulic89@yahoo.com или путем профила:
Facebook: Vuneni venčićiInstagram: Vuneni_venciciЦене се разликују, крећу се у распону од 800-2000 динара, у зависности од величине круга и детаља на самом венчићу.

Што се тиче планова, немам ништа зацртано и конкретно. Могу само да кажем да бих волела да наставим да се бавим венчићима, јер ме то заиста испуњава, смирена сам кад то радим и узивам у томе. У плану је несто ново за пролеће, мало ћемо вуну заменити неким пролећним материјалима али и даље у комбинацији са филцом, а концепт свакако остаје исти. Пратите мој инстаграм профил за нове информације.