Музеј је место где се окупљају они који знају „свету тајну“
уметности и свега што живот чини животом. Зидине музеја крију много више него
што можете да замислите. Не, музеј не чине само уметничка дела и скулптуре.
Музеј чине приче. Много прича које крију зидови музеја. Много размишљања и
промишљања која неко никада није поделио ни са ким. Како ће један тим, сачињен
од троје детета, успети да упозна душу једног музеја, сазнајте у књизи која вам
нуди много више од књиге за децу. Књизи која ће вам инспирисати и мотивисати да
уметност учините доступном.
Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C631
„Анђела, дођи овамо. Тетка Роксанда је дошла да те води у музеј, знаш откад се договарате...“Анђела је уздахнула, затворила књигу иу географије, која јој и тако није улазила у главу, па је ушла у дневну собу и осмотрила ситуацију. Тетка Роксанда је била ту, са шољицом чаја у рукама и решена да иде до музеја, али се ништа друго у маминој реченици није слагало са истином.Као прво, тетка Роксанда јој није била тетка. Заправо јој није ништа била ништа, а за разлику од праве тетке - која је била поприлично кул, имала тетоважу преко целе подлактице и причала јој о стварима за које би родитељи препукли од муке да их чују - тетка Роксанда је била све само не кул.
Што је најважније од свега, Анђела се није сећала ни да се
договорила са „тетком“ Роксандом ни око чега, а посебно не одласка у музеји то
на дан који је требало да проведе у парку са пријатељима.
Ево данас се баш дововорила са Саром и Алексом да мало изађу до парка и играју „Уметност мира“, коју су однедавно имали на телефонима. Нису баш били сигурни да им се игрица допада, али нису имали ни времена да размишљају о томе: сви у школи су је већ имали, а њих троје су тек недавно добили дозволу да је инсталирају и сада су морали да надокнаде све што су пропустили, иако без наде да ће икада бити међу најбољима у школи. Уошште, њих троје су и постали најбољи другари зато што би последњи у универзуму добили дозволу за било шта и никад нису били најбољи ни у чему, чак ни у суперштреберским стварима, попут такмичења из математике или писања приказа књига.
Али, то се само чинило тако. Свако од њих је био прича за себе. И
свако од њих је имао дара за неку област. Само су одрасли стварали проблем без
проблема. Инсталирање игрице се чинило крајем света, док наставница информатике
није рекла да игрица има поучног ефекта.
Механика игре је била прилично компликована: постојали су тимови који су се међусобно такмичили у оквиру мреже. На пример, Анђелкина мрежа је био цео шести разред. Да би се са играњем почело, требало је заузети што више територије. Територије су заузимале тако што би се физички отишло на место територије, где би се камером телефона снимили чекпоинтови. Када би се сакупило шест чекпоинтова да се направи хексагон моћи начинио и територије заузеле, требало је да права игра почне, трговање, преговарање, политика и сплеткарење, све зарад тога да се тимови „обогате“ и да одрже мир са суседима и унутар својих граница, због чега се игра и звала „Уметност мира“, али то ученике шестог разреда није превише занимало.
Важно је било само освајати територије, али како научити како се
освајају територије ако се дан за проучавање игрице полако трансформисао у дан
музеја.
„Можда си у праву“, уздахнула је тетка Роксанда. „Дошла сам да те водим, а ових дана се ни мени не иде. У Народном музеју уопште није било онако како је некад било. Има баш много некакве омладине, за шта сам мислила да је знак да ствари постају боље, али нико жив не гледа слике. Сви држе телефоне у рукама, нисам схватила о цему се ради, помињи неке чекпоинтове, територије, некакве хексагоне, нешто.“
Позив за музеј претворио се у позив у мисију. Мисију која ће
спојити лепо и корисно. Игрицу и посету. Како се једна мисија претворила у
оживљавање музеја, откријте у авантури која крије много више од откривања
мисија игрице. Авантура која открива душу музеја.
После тога је било свега. Закаснили су на вечеру. Сарина мама је звала Алексину, па су заједно упале у панику, па су позвале и Анђелкину маму, при чему се паника утростручила, али док су се оне договориле шта им је чинити, деца су се већ вратила и понашала се изразито културно, као неко ко се управо вратио из музеја, па нису имале срца да их грде ни њих ни тетку Роксанду.
П.С. Музеј је место где се окупљају оно који знају „свету тајну“
уметности и свега што живот чини животом. Чини се да није баш тако. Музеј је
место где се окупљају сви они који нису ни свесни саме уметности. Они који је
не познају. Они који су довољно храбри да се упознају са свиме што уметност
може да понуди. А уметност, нуди много више од живота. Уметност и јесте много
више од живота. У тој чињеници лежи и значај ове књиге - проналази начин и када
начин не постоји. Књига „Мисија: Музеј“ открива путеве да оно што деци није
познато прилижи. Она у исто време инспирише и мотивише. Зато бих је првенствено
препоручила наставнивима/наставницама и учитељима/учитељицама; зашто учити из
књига о историји уметности када је можемо видети, додирнути и удахнути. Она
кеига вам даје једно од решења како бисте уметност приближили деци. Направите
такву игру да она сама откривају оно што им није познато. Тако ће и заволети
уметничко дело. Препоручила бих је и родитељима, свима онима којима се уметност
чини мистеријом. Ова књига је позив за демистификацију свега што се чинило
мистеријом. Имате могућности да Ви и Ваше дете откријете све што се чини
непознатим. Дете ће постављати питања и нека поставља. Само тако ће откривати
свет непознатог. На почетку и на крају - препоручила бих је свој деци света. Да
трагају, истражију и да никада не прихватају да гледају слике у књизи, када
нешто могу да уживо виде.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи.
Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C631
Јелена Стошић Јовић, М.Sc.
