twitter
rss

„ПОП-РОК: 40 легендарних извођача и музичких група“ - Ерве Гијмино (Београд: Креативни центар /2017/)

Живот је некад сив, некад жут. Живот чине звукови који га обликују. Ноте. Мноштво нота које су обележиле све оне тренутке када смо се осећали толико живим да смо се осећали као да наше тело не припада нама. Да ли живот престаје када нема нота које би могле да га прате? Или почиње баш у оним паузама које чине да се замислимо и удахнемо тренутак? 40 разлога да се осетимо живим и подсетимо свих оних који су обележили наше одрастање, 40 легендарних извођача и музичких група од Прислија до савремених извођача. Подсетимо се оних који стварају ван граница времена и простора. Понудимо онима који тек обликују музички укус могућност да сагледају музику која се не креће ни по каквим оквирима.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C630
Елвис Присли је 1954. године у малом музичком студију у Мемфису, на југу САД, снимио песму That`s All Right, Mama. У њој је спојио афроамеричку музику, ритам и блуз, односно R&B, и кантри музику, коју су свирали белци. Тај дотад невиђени звук представља почетак рок револуције, која убрзо стиже и до Уједињеног Краљевства.
The Beatles и The Rolling Stones, а касније и група The Who, одвацују почетне утицаје, граде сопствени стил и стварају музичку подлогу за друштво које су захватиле велике промене. Убрзо су ти музичари постали идоли публике широм света. Гласним вриштањем или тихим мрмљањем, док снимају у студију или наступају на концертима, они свету обзнањују све своје емоције - од оних најсветлијих до оних најмрачнијих.

Када ноте обузму ваш дух, он се уздигне до бескраја. Дух који се креће кроз деценије и деценије стваралаштва уз које се живело, одрастало, дисало.
Рокенрол се тада непрекидно развијао и мењао: од хипнотичке дисторзије психоделичног рока (Pink Floyd, The Doors), преко протестне песме фолк музике (Bob Dilan, Nil Jang), и виртуозних соло наступа хард-рок музичара (Led Zeppelin, AC/DC), синкопираног ритма реге музике (Bob Marli), ексцентричности и блештавила глам-рока (Dejvid Bouvi), урбанистичког и насилног панк-рока (Peti Smit, Sex Pistols, The Clash), до суморне атмосфере новог таласа (The Cure, Depeche Mode), али и репа (Wu-Tang Clan, N.W.A.) или електронске музике (Daft Pank).

Музика која је тражила инспирацију ван времена у коме се стварала и ствараоци чије је деловање засебно приказано. Кроз књигу упознаћете се са унапред приказаним извођачима и музичким групама, који нису приказани компаративно већ засебно, свакоме од њих је поклоњен засебан простор какав и заслужују.

П.С. Живот није ни сив ни жут. Живот чини спектар боја које могу да се препознају само у нотама и паузама ствараоца који су обележили не само наше бивствовање, него и оних од којих смо наследили музички укус. У време када се нуди низ нота потребно је пронаћи онај низ коме припадамо. Открити оне ноте које плешу са нама. Кажу да би требало замислити живот у ритму музике за плес. Пронађите ваш ритам и плешите. До зоре. Вредност ове књиге лежи у чињеници да нуди оне ствараоце који никада нису познавали оквире, оне који су били спремни да се играју нотама и понуде нам плес до бескраја. Стога препоручујем ову књигу свима који су одрастали уз ствараоце, како би се подсетили свих времена и свих добрих и лоших тренутака које смо превазишли захваљујући овим ствараоцима. Препоручила бих је и најмађима, да истраже свој музички укус, да се пронађу и открију у разноликости звукова којима обилује ова књига. Ову књигу не чине само речи и представљање извођача и музичких група, ову књигу чини низ нота које се смењују из стране у страну. Нота због којих је могуће замислити живот у ритму музике за плес.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C630


Јелена Стошић Јовић, М.Sc.

Ознаке:
0 коментара |

„Зовем се мама“ - Јелица Грегановић (Београд: Лагуна /2017/)

Зваћу се мама. Веома ускоро. Можда се све чини далеко, али полако схватам да је све само на један трептај од стварности. Можда ће ми ускоро бити потребан осмех за сваки дан, посебно за оне дане који долазе када се емоције чине местимично променљивим. Можда ће ми бити само потребан водич за улогу суперхероја. Водич за улогу у којој ћу се представљати мамом. Важност књиге „Зовем се мама“ лежи у чињеници да као маме нисмо саме. Да увек поред нас постоји један Зму (како га списатељица назива) који дели прво место у такмичењу за суперхероја и један или више оних који нам олакшавају (читај отежавају) трку за првим местом. А чему трка? Куда журити? Ауторка ће нам на један хумористичан, нежан, брутално искрен начин открити да не треба журити, јер ма колико журили, у једном тренутку ћемо схватити да желимо да вратимо време када се све чинило хаотичним пре него је наступио период одрастања.
Слика преузета са: https://www.laguna.rs/n3328_knjiga_zovem_se_mama_laguna.html

Ја сам се некада презивала Миленковић. Звала сам се Јелица. Сада се презивам Грегановић, а зовем се Мама. То је име на које ћу се пре окренути, но да ме оним првим позовете. Мама је реч на коју се осврћем и спремно одазивам чак и када ме онај ко зове уопште нема ни на списку људи које је икада упознао, нити слути да постојим на овом свету. Зато ако ваше дете писне: „Мама!“, а непозната жена му притрчи и стави се на располагање, то сам ја. Само да знате.

Мама. Низање слогова у реч која мора да се заслужи. Очекивање када ће беба изговорити прву реч. Шта ако прва реч не буде мама? Шта ако после прве речи пребрзо дође време за писање речи? Шта ако је на третптај далеко спремање за први дан школе до спремања за матуру? Шта ако мир породичног дома прерасте у вапај за планинама и ненасељеним подручјима? Шта ако путовање за двоје прерасте у путовање за троје (можда чак и петоро)? Како бити спреман за све оно што долази? Једноставно. Преживећете. Верујем да ћемо преживети пре него се са Зму-ом одселимо далеко од топлине породичног дома у потрази за тишином. Верујем да нисмо ендемска врста, али да смо посебна врста која заслужује одликовање. Зато, уместо потраге за одговорима, крените у потрагу. Њени кораци су базирани на искуству. Њени кораци нису несигурни као наши. Она се зове Мама.

Зато сам Мама. Она која се окреће и тражи ко је зове чак и када би требало да јој је потпуно јасно да дечији глас који је ту реч писнуо на улици никако не може њу да зове, ако ни због чега другог, онда зато што су њена деца већ неко време власници гласова одраслих људи. Нема везе. Ја стајем на свако „мама“, и гледам ко ме зове. Спремна сам да притрчим у помоћ, да подигнем, утешим, обришем, придржим, чујем жељу, нахраним, обучем, свучем, донесем, помазим, објасним... Нема везе кога стварно зову, ја сам ту. Ја, Мама...

Позовите вашу маму. Захвалите јој што сте постали такви. Свака црта карактерних особина које носите је црта која је нежно осликана рукама које су нас повијале, дојиле, купале, брисале сузе, делиле загрљаје. Захвалите јој на свемуи затражите опроштај за све неприлике због којих више никада неће бити она жена која је била пре вас. Пронађите албум са старим сликама. Присетите се одрастања. Присетите се детета у себи и оживите га. Пустите машти на вољу. Једном се живи. У то име нека живот буде вечна игра која неће проћи за трептај ока.
П.С. Чини се да исповест једног (или три) одрастања не може да се прочита у једном даху. Верујте да може. Књига ће вас оставити без даха. Свака реченица која лебди испред очију претвара се у масу од пластелина која добија облик и потврдну констатацију. Уколико, попут мене, још увек нисте постали родитељ (али сте на ролеркостеру постајања) ова књига ће вас уплашити. Само се шалим. Нема потребе да очекујете неочекивано. Ова књига ће постати ваша Библија и путоказ са смерницама иза сваког угла. Огледала сам се у њој. Све прилике и неприлике које сам приређивала својим суперхеројима. Огледала сам се као мајка. Препознала сам се као мајка. Наглас сам читала реченице које су потврђивале да ће моје дете бити баш налик мени - индиго дете, индијанац/индијанка, дете које ће тражити помоћ а временом је неће прихватити. Стога ову књигу препоручујем свим оним женама које ће се називати мајкама, да схвате да неће бити једине на свету које ће преживљавати непроспаване ноћи. Осврните се око себе. За пар месеци срећа ће добити свој облик. А довољна је срећа ако имате правог ЗМУ-а поред себе, оног који ће преузети одговорност одрастања са вама. Такође бих је препоручила свим оним женама које се зову мамама, да науче како успорити. Одрастање детета је на трептај од нас. И саме смо доказ тога. Осврните се око себе, дишите, плешите, радујте се. Довољно је било разлога за бригу. Научите да будете дете поред вашег детета. Само ако сте спремне да поново постанете дете верујте бићете најбољи пример родитељства. Ја, која ћу се ускоро звати мама и која одбијам да поверујем у чињеницу одрастања једва чекам да се суочим са изазовима родитељства. Не, то није борба против ветрењача. Да, то је игра прављења ветрењачи.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: https://www.laguna.rs/n3328_knjiga_zovem_se_mama_laguna.html


Јелена Стошић Јовић, М.Sc.

Ознаке:
0 коментара |

Породични кавез“ - Катарина Мазети (Београд: Одисеја /2012/)

Кажу да живот прави планове док ми правимо планове за живот. Неке наше одлуке из прошлости, протежу се и кроз садашњост и утичу на будућност. Да ли свесно правимо грешке знајући да ће нас коштати или да ћемо касније о њима размишљати. Прича романа „Породични кавез“ наставља се тамо где се завршила у роману „Фрајер са суседног гроба“. Питања која су остала неогроворена, сада добијају одговор или само привид одговора. Очекујте причу која је орјентисана на међуљудске односе који се мењају из поглавља у поглавље. Да ли ће Анита и Бени остати заједно? Како ће Дезире постати део породичног кавеза? Шта је то што ће Дезире окусити када проба да, поново промени свој живот из корена? Откријте нова питања, предвидите крај који се не да предвидети, упознајте нове ликове који ће утицати на промену живота.

Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/546-porodicni-kavez-kalipso

Али, као што сам рекао, била је то срећа у несрећи. Нога ме је читавог наредног дана толико болела да нисам могао да размишљам ни о чему другоме. Да сам покушао, изазвао бих кратак спој у глави од силних замршених мисли. Дезире опет. Сва она стара осећања која су ми разарала утробу. Анита. Она је, хвала богу, спавала када сам стигао кући и када сам ујутру одшепао до штале. Нисам смео чак ни да погледам у њено плетиво на кухињској клупи док сам сркао инстант кафу спремљену од топле воде из чесме, напето журећи да што пре шмугнем како не бих морао да је гледам у очи.

Знајући куда одлази, Бени, није знао шта све може доћи. Покушаји. Покушаји као у бајци. Па ако не буде ничега онда ће се заувек опростити од Дезире. Ако буде било ичега, онде ће размишљати. А Анита? Анита која му је савршено одговарала, шта ће бити са њом ако буде било ичега?

Додуше, у Бенијевој соби спава друга жена. Је л` синоћ отишао директно њој у кревет? Замисли да нас две стојимо у истом реду у апотеци и купујемо тест за утврђивање трудноће, а онда одлазимо свака на своју страну и губимо дах од изненађења над својим позитивним резултатима. (...) Увече је опет дошао, негде око осам. Срце ми је пола сата јако лупало као да сам трчала маратон. Деловало је као да храмље на једну ногу, али нисам могла ни да га питам зашто, као да је било исувише осетљиво чак и да причамо.

Можда је интуиција оно чиме би требало да се водимо. Три покушаја која је предложила Дезире која је веровала у бајке али се чинило да у њеном монотоном животу није било ничег налик бајци. Само чекање. Преиспитивање. Жеља да се оствари као мајка која се косила са чињеницом да Бени, сада, припада другој жени, жени која се у маси непознатих људи у библиотеци учинила познатом.

Одмах сам схватила да се нешто дешава чим је рекао да ће само да тркне до града и нестао као да му гори нешто под ногама. А пошто би увек промрмљао нешто о томе куда иде, мора да се радило о нечему што не жели да промрмља, о нечему у вези са оном уображеном, Рачићу, о којој је толико причао. Као да је причом покушавао да се удаљи од ње, да између себе и ње испречи ваздух. (...) На послу сам целог дана била као на иглама. Ништа није рекао и ништа није урадио, али сам осећала да је све пољуљано. И тако сам тог дана након посла урадила нешто што сам много пута намеравала, али ми се никад није чинило да је то битно: отишла сам у библиотеку да је видим.

Како видети некога кога не познајеш? Како препознати срце које куца за некога другог? Довољно је познавати једно срце како би се препознало срце које куца у истом ритму. Да ли после одређеног периода срца усагласе своје откуцаје до мере препознатљивости? Срца која су толико различита да се чини да се никада не могу усагласити. Да ли ће Дезире постати мајка? Како ће Бени реаговати? Шта ће се десити са Анитом? Ко ће постати део „породичног кавеза“? Довољно је пратити временску прогнозу која прати психолошку слику књижевних јунака и даје наговештај догађаја.
П.С. Питања која су остала након читања првог дела књиге су питања која су остављена и након овог дела књиге. Да ли ће Дезире, поново, постати мајка? Када мењате живот из корена нисте, можда ни свесни колико се живот мења. Можда и чињеница да не мислимо о последицама утиче на догађаје који из несвесног прелазе у свесно. Када породица постаје породични кавез? Који је тренутак пресудан за „заробљавање“ унутар четири зида? Како ће једна бледуњава девојка постати жена и заменити једну жену? Да ли су сличности те које чине блискост или су разлике те са којима се морамо помирити? Одговоре на ова питања и низ питања која ће се наметнути потражите у роману „Породични кавез“ који ће вам помоћи да размислите о својим одлукама пре него их донесете. Можда ће утицати и на ток нечије судбине. Стога, овај роман препоручујем старијим тинејџерима и свима онима који се налазе у периоду између криза тинејџерског доба и средњих година. Свима онима који праве грешке, да схвате да су грешке део процеса одрастања и да никада не можемо тврдити да су исходи грешки само они лоши исходи. Можда, скоро вероватно, грешке ће довести до позитивних исхода, само је на вама на који начин ћете сагледати исходе.
Како ће превазићи разлике?
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/546-porodicni-kavez-kalipso


Јелена Стошић Јовић, M.Sc.

Ознаке:
0 коментара |

„Свезнање за децу“ - Џејмс Меклејн и Алекс Фрит, превела Мирјана Попов-Слијепчевић (Београд: Креативни центар /2017/)

Информациона ера која прогресивно напредује представља еру информација које су нам доступне. Питање које се поставља је на који начин управљамо датим информацијама и да ли знамо да их пронађемо у тренутку када су нам потребне. Како бисмо дошли до информације која се тиче општег знања у области културе требало би да трагамо и исчитавамо доста е-књига које се нуде. Можда смо у жељи да напредујемо заборавили да постоји једниставнији, старомоднији начин. Који је то начин, подсетите се.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C633

Када је Сократ рекао: „Знам да ништа не знам“ обликовао је мисао непресушног извора знања. Потреба да се научи, сазна, открије је потреба сваког бића, посебно оних којима је потребно упућивање у додатну литературу. Зашто се у васпитно-образовном процесу дешава да ученици чија су интересовања далеко од самог васпитно-образовног процеса буду несхваћени? Ти ученици су често „укалупљени“ у само оне знања која се налазе на нивоу репродукције. Зашто код ученика не бисмо развили потрагу за знањима која су на нивоу синтезе и евалуације? Зато што је лакше замислити просечног ученика и све информације упутити ка обликовању питања и задатака који остварују образовне стандарде на основном нивоу. Лакши пут није и најисправнији пут. Зато крећемо путем којим се ређе иде. Путем који захтева прилагођавање наставе ученику. Сваком ученику. Зашто је тешко открити шта занима ученика и питања и задатке индивидуалиовати интересовањима ученика? Није тешко. Упућивање ученика на проналажење информација путем интернета може имати и негативне последице по ученика. Зато је важно посегнути за старомодним начином проналажења информација - путем књиге. Књига „Свезнање за децу“ нуди могућност не само проналажења информација него и могућност управљања информацијама које су креативно и необично представљене, а у исто време крајње једноставно и концизно сажете како би задовољиле потражњу за конкретним одговором. Области на које ће задовољити вашу потребу за проналажењем одговора су:

  1. Да ли сте знали?
  2. Свет.
  3. Живи свет.
  4. Научна лабораторија.
  5. Забава.
  6. Историјско благо.
  7. Када се то догодило?
  8. Тачно или нетачно.
  9. Спојите парове.


Сва савремена сазнања о свету и достигнућима у свим областима обликована су тако да подстакну истраживачки дух ученика. Најзанимљивије од свега је што се испод једне чињенице крије ближе објашњење, а све то захваљујући отварању информације. Како је могуће да једна књига понуди отварање ближих информација, можете сазнати само ако потражите књигу „Свезнање за децу“.

П. С. Веровање да нам информациона ера у већој мери користи је делимично погрешан став. Ако знамо да управљамо датим информацијама и да их користимо онда не би требало да буде проблема. Али... Требало би се вратити енциклопедијама у којима је концизно сажета информација која нам је потребна. Значај књиге "Свезнање за децу" лежи у чињеници да је скуп информација дат концизно, креативно и што је набитније на једном месту. Стога, препоручујем ову књигу свој деци, како би обогатила своје знање чињеницама које не могу наћи у свакој књизи. „Свезнање за децу“ је обликовано на начин који ће пробудити истраживачки дух детета. Свака информација је прилика за трагање, а што је најзначајније, прилика за обликовање васпитно-образовног процеса. Да, књигу могу користити и учитељи и учитељице у настави, јер свака од информација може послужити као емоционално-интелектуална припрема ученика за обраду наставне јединице сваког предмета. Да, сваког предмета. Од креативности учитеља/учитељице зависи у ком ће правцу обликовати дату информацију и како ће истом упутити ученике да трагају. Трагање и жеља за знањем би, захваљујући књизи „Свезнање за децу“, требало да буде основа сваког ко се бави васпитањем и образовањем деце.
П.С..С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C633


Јелена Стошић Јовић, М.Sc. 

Ознаке:
0 коментара |

„Путовање по Србији: песме за децу“ - Симеон Маринковић (Београд: Креативни центар /2017/)

Када путујеш путевима маште видећеш свакојаке баште. Али овакву башту требало би да удахнеш и видиш, да се никада путујући по свету свог порекла не стидиш. Ово није обична башта, ово није само машта и ма где у животу пошао, знај да си у свом завичају, у Србији, добро дошао. „Путовање по Србији“ није књига песама само, она је пут којим би требало да се водимо, кога би требало сви добро да знамо.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=B223

Србија је земља народа небескога,
Србија је земља народа који се уздиже од земље до Бога,
Србија је земља коју треба обићи са свих страна,
тек тада ћете схватити да живите у земљи без мана.

Ма колико мислили да је тамо негде много боље,
Нема народа на свету који има толико воље,
Симеон Маринковић доказује својом збирком песама много више од реченог,
Читајте и између реедова да бисте дошли до неизреченог.

Пут кроз Србију ће од Шумадије поћи,
преко западне Србије, Великоморавске долине, од Сталаћа до Краљева ћете доћи.
Све од Чачка па до Златибора, долином Ибра и Рашке тражите корене своје,
на водама Лима у Увца, у сливу Јужне Мораве видећете да реке успомене броје.

Путевима источне Србије корачајте полако,
путевима Косова и Метохије тражите своје парче историје које не зна свако.
Дођите до Војводине планинама и рекама које ће да вас прате,
тек тада ћете схватити да корачате путевима који се злате.

Када обиђете све пределе Србије уз помоћ једне књиге,
схватићете да живот није вредан бриге,
схватићете да је живот кратак и да је од живота остало мало,
схватићете да је небески народ једино до чега би требало да нам је стало.

П.С. Ма куда пошли, кући смо дошли. Мислите да није тако, мислите да то није лако. Зажмурите као дете, видећете слике детињства које испред вас лете. Видећете пределе каквих нема у свету, пожелећете да сте попут лептира обишли Србију у лету. Зато ову књигу препоручујем свој деци света, да знају шта треба понети када се обилази планета. Погледе на пределе који су као из маште, погледе на најлепше баштине и баште. Препоручујем је и одраслима свима, посебно онима којима је око срца милина, када помисле да од Србије нема лепшег места ма где год га тражили, у себи да пронађу слике захваљујући којима су се оснажили.
П.С.С. Издавачкој кући Креативни центар до неба хвала, а свима који желите да имате ову књигу цена је мала. Уверите се кликом на линк који следи, инспиришите намлађе да је Српско наслеђе оно што највише вреди: http://www.kcknjizara.rs/?b=B223


Јелена Стошић Јовић, M.Sc.

Ознаке:
0 коментара |

„Измислица“ - Весна Ћоровић Бутрић (Београд: Лагуна /2017/)

Када једна мислица постане измислица живот постаје занимљивији него што је икада био. Ко је измислица у роману чија бајковита форма заузима простор на граници између стварног и нестварног? Шта је стварно, а шта нестварно? Како стварност може постати стварнија ако јој додамо мало нестварног сазнајте у роману Весне Ћоровић Бутрић који ће вам понудити много више од приче једног детињства. Замало да заборавим, рецепт за забацу није једино што овај роман крије, ту је и прави правцати рецепт за сладолед од лаванде.

Слика преузета са: https://www.laguna.rs/n3514_knjiga_izmislica_laguna.html

Тачно у 2 сата и 7 минута после поноћи, госпођица Жирамбу је напунила деведесет девет година!О!?Ово није баш свакидашња појава, али дешава се...

Госпођица Жирамбу није обична госпођица. Њене године се не рачунају као године госпођица које познајемо. Свака њена година се рачуна као седам људских година. А деведесет девет година није било мало. Посебно не за створење које је део породице. Створење које и јесте породица. Али...

- Јесте срамота! - знала је Маладина да су оглас у новинама, онај којим „рођаци“ тешка срца поклањају нежну и умилну госпођицу Жирамбу, дали отац и мајка.Чула их је у тишини једног раног јутра како разговарају:- ...чујеш ли је како кашље? - помало јој се мајчин глас губио јер је вероватно устајала из кревета да госпођици Жирамбу донесе воде.- Врло је стара и болесна.- Шта ћемо с њом?! Можда постоји неко место на којем би могла мирно да... - говорио је отац.- ...тихо - знала је мајка која реч би дошла на дно те његове реченице. - Тихо, чуће нас Маладина...

Једино решење за стару госпођицу Жирамбу је било дати оглас у новинама како би је поклонили некоме ко би је чувао до краја живота. Маладина је била која је желела да је чува до краја живота. Заувек. И после вечности. Зато је налазила решења како би „задржала“ госпођицу Жирамбу. Да ли ће Маладина пронаћи одговарајуће решење? Како ће постати део мађионичарске трупе и једног од најпознатијих трикова? Како ће јој тихи пријатељ Тимотије помоћи у њеној мисији налажења решења? Ко је на крају крајева и почетку почетка измислица? Одговоре на ова питања потражите у роману који тражи одговоре од света, роману који жели да упозна свет у свим његовим премисама кроз очи једне девојчице која се не плаши спознаје света.

П.С. Питање одрастања у шареном свету маште и трикова је само један поглед на тмурни свет у коме одрастамо. Како су родитељи успели да одрасту, а да се и даље радују киши? Како су родитељи успели да одрасту а да се сете да прославе деведесет девети рођендан љубимцу? Како су успели да васпитају девојчицу да не живи по оквирима које друштво нуди? Управо због ових питања роман „Измислица“ препоручујем првенствено свим родитељима који не познају оквире. Свима онима који се радују киши. Свима онима који се радују малим радостима које живот носи. Препоручујем га учитељима/учитељицама зато што овај роман нуди могућност за унапређење наставе српског језика, посебно оних часова које сам учитељ/учитељица може да обликује. Питате се како? Сам почетак романа је основа за нови почетак. Како је дошло до почетка - то би био истраживачки задатак ученика. А што се тиче краја романа, истраживачки задатак би могао да гласи: Шта је било после краја? Сам роман је погодан за драмско прилагођавање, тако да је значај примене романа у настави вишеструк. Најзад, препоручујем роман онима којима је и намењен - свој деци света која знају шта ће бити када одрасту (а што је одраслим особама тешко објаснити).
П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: https://www.laguna.rs/n3514_knjiga_izmislica_laguna.html


Јелена Стошић Јовић, М.Sc.

Ознаке:
0 коментара |

„Фрајер са суседног гроба“ - Катарина Мазети (Београд: Одисеја /2012/)

Да ли сами бирамо ток своје судбине или судбина одређује свој ток много пре него што смо размишљали о икаквом току? Ако сами себи бирамо пут, да ли судбина умеша своје прсте када се најмање надамо? Прича о судбини и њеном току који се мења из године у годину, из сата у сат. Ко би рекао да ће једна млада жена остати удовица у својим најбољим годинама? Ко би рекао да ће остати сасвим сама у тренутку када њен живот изгледа савршено уређеним? Сазнајте ко у роману који никога од вас неће оставити равнодушним, а који је препоручен свима који су довољно зрели да схвате значај судбине и љубави на месту где љубав умире, на месту где се нова љубав рађа.

Слика преузета са: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/375-frajer-sa-susednog-groba-kalipso

Седим на угланчаној тамнозеленој клупи, на гробу свог мужа и нервирам се због његовог надгробног споменика.У питању је мали, дискретан природни камен, на њему је угравирано само његово име, Ерјан Валин, написано строгим словима. Једноставан, да не кажем претерано јасан, баш као што је и он сам био.

Друга половина за којом чезнемо није само она која нас допуњује, она нас дефинише. Без друге половине, чини се, никада не бисмо постали дефинисани ни одређени. Када та друга половина напусти наш живот, остајемо недефинисани или се тражимо у дефиницијама по којима смо били одређени. Обичан живот, обичан посао, обични људи око нас. Сви са истим причама, свако од њих на истим местима. Међутим...

Пре неколико недеља први пут сам видела ожалошћеног поред тог вулгарног споменика. Мушкарац мојих година, са постављеном виндјакном у некој вриштећој боји и постављеним качкетом као са заштитом за уши.

Вулгарни споменик поред је био све оно што Ерјан није желео - споменик од белог мермера са златнастим натписом, анђелима, мртвачком главом, ружама и све то на једном споменику. Дезире је приметила споменик много раније. Ко и не би када се поред једноставног налази нешто што је на ивици кича (а можда и само оличење кича). Све у свему, неко ко је обилазио споменик поред је имао своју причу која није ни налик причи која је део живота једне младе удовице.

А онај надгробни споменик у који стално буљи! Какав је то споменик? Изгледа као нешто чиме геометри означавају међу.
Мајка је оцу изабрала овај наш споменик, видим ја да је накинђурен, али видим и сву љубав коју је унела у бирање. Недељама је тражила, наручивала каталоге и остало. Сваког дана је имала нове идеје око украшавања и на крају их је све искористила.
Ерјан. Да ли јој је то отац, или брат, или муж? И ако може да долази и буљи у тај камен дан за даном, зашто није могла да засади бар један цвет на гробу?

Како ће судбина умешати своје прсте у животе који су се „завршили“ смрћу свох оних које су волели? Да ли је крај нечега уствари почетак нечега новог? Како једна бледуњава жена може да постане светлост нечијег живота? Одговоре на ова питања сазнајте у роману чије две приче, две судбине постају једна у тренутку када један осмех на месту где осмеха нема мења све. Ненадано, неприметно а са друге стране очекивано и приметно две супротне душе постају једна на месту где се тело дели од душе.  
П.С. Питања која отвара роман Катарине Мазети нису само питања егзистенције након губитка идентитета. Питање љубави која се рађа на месту где све умире. Питање страсти на месту које је једнолично. Питање посла у колективу који се држи бледих оквира оронулих корица књиге. Минимализам жене и максимализам мушкарца. Једноставна жена са сређеним животом и компликовани мушкарац са несређеним животом. Жена која покушава да се навикне на живот на фарми пуној посла и животиња и мушкарац који покушава да се навикне на  белину стана и књиге који су саставни део живота једне жене. Антоними који у једном тренутку постају синоними. Зато ову књигу не препоручујем деци. Препоручујем је свима онима који су свесни да постоји љубав после љубави. Живот после живота. Љубав након смрти. Смрт након љубави. Свима онима који схватају колико желимо, а колико не можемо утицати на ток судбине. Ни на који ток. Свима онима који су спремни да пливају у неизвесности знајући да све има свој разлог.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/375-frajer-sa-susednog-groba-kalipso

Јелена Стошић Јовић, M.Sc.



Ознаке:
0 коментара |
Пријавите се на: Постови (Atom)