Учитељица која не жели да одрасте

Сценарио за представу: 

Јелена Стошић Јовић, докторанд Педагошког факултета у Врању

УЛОГЕ:

Снежана –  

Уча – 

Поспанко – 

Љутко – 

Срећко – 

Тупко – 

Кијавко – 

Стидљивко – 

Црвенкапа – 

Вук – 

Ивица – 

Марица – 

Прасе 1 (кућа од сламе) – 

Прасе 2 (кућа од чоколаде) – 

Прасе 3 (кућа од цигли) –

Медведић 1 (дете) – 

Медведић 2 (мама) – 

Медведић 3 (тата) – 

Вештица – 

Бака – 

Ловац – 

Принц – 

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На сцени се налази шума, на другој половини сцене три кућице – једна од сламе, друга од чоколаде, трећа од цигли. Почиње песма: Heigh Ho - Snow White and the Seven Dwarfs https://www.youtube.com/watch?v=HI0x0KYChq4

На сцени се појављују патуљци. За њима иде Снежана. 

СНЕЖАНА: 

Некада, не баш давно тако

, не ни баш далеко,  сасвим близу – место зна свако,

почела је бајка коју сте сигурно знали,

слушали сте је од онда када сте били јако мали.

Зла маћеха је покушала да ме удаљи од света,

неки кажу да нам се није поклопила нека планета,

али, срећом пронашла сам срећу поред патуљака који знају како се срећа дели,

а мене је пронашао принц који ми дане изнова весели.

УЧА:

Снежана је веома скромна, није попут нас,

одради сав посао око куће за тили час.

Ја то најбоље пратим, јер сам Уча ја,

да сам најпаметнији – то свако зна.

ПОСПАНКО: 

Ух, како ми се спава, да се представим не могу,

уморан сам стално, јастук ми је увек при руци или поред ногу.

Мислите да сам Поспанко ја,

али, нисам толико поспан, само идем да одремам сат или два.

КИЈАВКО:

А-пћи-ха! 

(сви кажу: На здравље!)

Прехлађен нисам, кажу доктори није Корона,

зашто сам прехлађен зна само она (показује на Снежану)

волим је од свега више 

али прозоре стално отвара, каже од када је пробала неке јабуке слабије дише.

Кијавко ме зову од када за себе знам,

али, некако волим да сам прехлађен јер ме сви пазе, никада нисам сам.

СРЕЋКО: 

Разлога за срећу је око нас свуда,

осмехе видим, ма смејем се као да сам дворска луда,

Срећко ме зову, јер у свему добро видим,

добро добрим враћам и од маћехиног зла се и даље стидим.

Добро, не стидим се као Стидљивко баш толико,

зато ћу га представити ја – јер боље неће знати нико. (показује на СТИДЉИВКА)

Он је од свих нас посебнији и по много чему бољи,

све задатке најбрже реши – само му неки дани нису баш по вољи,

па како би и били када је паметан јако, 

од свих нас изгледа да једино он има неке моћи које не поседује баш свако.

ЉУТКО:

Ја сам хтео Стидљивка да представим свету,

хтео сам да опишем његов посебан свет – његову планету,

али ти си баш нашао будеш срећан и важан, 

када треба праву причу да испричамо – да видимо ко је био тако снажан.

Да ли је то нека личност, лик или можда љубав права,

да, ја сам Љутко и од ове неправде ме боли глава.

ТУПКО: 

Мене глава не боли, Тупко или Трапавко ме зову,

јесам трапав јако, поломим чашу паморамо да купимо нову,

поломим и тањир па су ми од метала купили све,

сада не ломим, само ми се проспе супа не питајте . има је свуда, не питајте где.

СНЕЖАНА:

Oво сигурно нисте знали, 

бајка тек почиње онда када смо се принц и ја упознали,

Срећа се осмехнула нама, 

Донела нам рода девојчицу – од тада нам не недостаје галама.

ЦРВЕНКАПА:

Нисам ја толико несташна и бучна колико прича мама,

ја сам само једна дама,

црвена је моја омиљена боја, Црвенкапа ме патуљци зову,

баш су ме размазили сви, толико да једва чекам рођендане и годину нову.

СНЕЖАНА: 

Црвенкапо моја, девојчице мила,

Идеш до баке, која некада давно није баш тако добра била, 

Хтела је у краљевству најлепша да буде,

Ја побегла у шуму, патуљци ме нашли па се чуде.

УЧА:

Сигурно знате бајку из давнина, 

да се не понављамо, не би била толика милина,

да Црвенкапа чује све о баки коу воли толико,

постоје делови бајке коју не треба да знају деца – ма треба нико.

ЦРВЕНКАПА: 

Нисам ја баш толико мала, могу све да знам,

Нећу никоме да кажем – обећавам.

СНЕЖАНА: 

Имамо времена за причу о свему, 

садаје спреми јер имам дилему:

да ли да идеш кроз шуму сама,

или да пођу патуљци са тобом – али се плашим да не буде превелика галама.

ЉУТКО:

У чему је проблем, можемо заједно сви,

нисмо толико бучни ми (прекршта руке и срди се).

СНЕЖАНА: 

Није проблем и нема проблема, 

ручак је спреман, корпа се спрема, 

ипак ћеш ићи кроз шуму сама – свако те у краљевству зна,

није далеко бака, верујем у тебе ја.

ЦРВЕНКАПА:

А лекове, да ли треба да понесем или било шта друго,

можда неке слаткише за мене, можда ме не буде дуго.

ЦРВЕНКАПА: 

Све је у корпи, не брини, душо моја,

знам ја да је добра свака намера твоја,

пажљива, молим те буди, 

нису сви добри људи.

 ПОСПАНКО:

Једном сам задремао, када је мене Снежана послала код баке,

јао, те године нису биле ни мало лаке,

јабуке, сам однео макар џака три,

Али их је вук појео док су ме тражили сви.

КИЈАВКО:

Те године сам се прехладио ја,

тражили смо те, уплашили се – душа наша зна,

али када смо видели вука како јабуке туђе једе и да око Послапна кружи,

Уча му је очитао лекцју – да за све мора да се заради и заслужи.

ЦРВЕНКАПА:

Сада сте ме уплашили јако,

да се вукова бојим – зна баш свако.

ТРАПАВКО:

Само путем правим иди, далеко бака није,

СРЕЋКО:

пази се, не причај са сваким - ко зна где се вук крије.

ЦРВЕНКАПА:

(Снежана јој додаје корпу)

Видимо се мама, видимо се ускоро сви,

СНЕЖАНА:

(Љуби је у главу)

пажљива буди и бићемо срећни сви.

(Песма: Кад си срећан - https://www.youtube.com/watch?v=VatHF_1_KVw)

(Црвенкапа хода полако шумом, пева, бере цвеће за баку. Вук се шуња.)

ВУК:

Девојчице мала, мени помози,

куда да идем, овим путем џип не може да прође – неће баш без горива да се вози.

ЦРВЕНКАПА: 

(ћути и прави се да га не чује)

ВУК:

Молим те, помози ми, знам ко си ти, Црвенкапа мала,

твоја мама ми је рекла да негде кренула ти си,али да пут ни ти ниси знала.

ЦРВЕНКАПА:

Знам ја пут и да причам са незнанцима не смем ја,

А пут до бакине куће баш свако зна.

ВУК:

Дакле идеш код баке, шта ради вештица стара?

ЦРВЕНКАПА:

Идем да јој носим лекове, мора даодмара.

А стара толико она није, креме користи – године крије.

ВУК:

Није ли променила адресу, где беше сада живи?

ЦРВЕНКАПА:

Адреса стара, Шумска броја нема,

путем право само – трећа кућа и нема дилема.

ВУК:

Има ли комшија или је на крају шуме сама,

да не трчим превише – можда јој смета галама?

ЦРВЕНКАПА: 

Зашто те одједном моја бака занима толико?

Немој да галамиш – прасићи не воле да их омета баш нико.

ВУК: 

Питам онако, радознао сам јако,

питам онако – тек тако.

Видимо се, журим сада,

чека ме предјело, главно јело, а дезерт ће доћи изненада.

(Трчећи вук одлази.)

ЦРВЕНКАПА:

Диван човек неки, жури изгледа ка ресторану,

жао ми је што горива нема апсолутно нигде – човек лако залута на страну.

Јао како се плашим да не сретнем вука, или ајкулу неку,

то ме подсети на песмицу против страха, док пређем ову реку.

(Наставља да хода шумом. Пева песмицу: Beba ajkula | Baby Shark | Dečije pesme | Jaccoled -  https://www.youtube.com/watch?v=eVMJwOr8-bI Сусрећу је Ивица и Марица. Заједно певају последње стихове песме. Црвенкапа се уплаши.)

ИВИЦА:

Зашто си се уплашила, девојчице црвене боје,

и ми се плашимо, јер смо се изгубили – не знамо ко је.

МАРИЦА: 

Никако да изађемо из шуме густе јако, 

када смо чули тебе пронашли смо излаз на пут прави – пут се није нашао лако.

ЦРВЕНКАПА: 

Уплашила сам се да није вук или ајкула можда права,

зато певам – јер ме од страха боли глава.

Срела сам само неког човека дивног ни он није знао пута,

данас свако кроз ову шуму залута.

ИВИЦА: 

Можемо ли ми са тобом, макар ћемо негде стићи,

МАРИЦА:

јако смо гладни, нико нам неће са храном прићи.

ЦРВЕНКАПА:

Човек којег сам срела журио је изгледа ка ресторану,

баш је помињао неку храну.

Хајдемо заједно, свима ће бити боље

треба да се јавим са фиксног телефона од баке, да јој носим све да јој буде боље.

ЛОВАЦ: 

(трчи и пресреће децу.)

Куда сте пошли кроз шуму без маме и тате,

могу животиње да вас уплаше, вукови да вас ухвате.

МАРИЦА: 

Ми смо се изгубили, Црвенкапа зна пут прави.

ИВИЦА: 

Идемо у ресторан на ручак који ће сам да се направи.

ЛОВАЦ:

Чудно, овде ресторана нема. Него, да нисте видели вука поред пута,

овде ми се учинило да је прошао, тај каобајаги сваки пут залута.

ЦРВЕНКАПА: 

Један човек је помињао храну, мислила сам да ресторана има,

ко је онда то био – немам телефон са камером која лица препознаје и снима?

ЛОВАЦ: 

Изгледа да је баш то вук, идем право у лов – сада, истог трена.

А ви, полако, ко зна ко се шуња када мене нема.

 (Ловац иде испред њих, трчећи одлази. Црвенкапа, Ивица и Марица иду заједно кроз шуму. Певају песмицу; 💖 Idemo u lov (We're Going On a Bear Hunt) 💖 Pevaj sa Sandrom | Dečije pesme | Dečije priče - https://www.youtube.com/watch?v=ZMyNiO9Nob8)

МАРИЦА:

Куће се мале неке виде,

ЦРВЕНКАПА:

Е баш се тим путем иде.

(Стижу до куће првог прасета.)

ПРВО ПРАСЕ: 

Ко је то дошао у госте мени,

саградио сам кућицу од сламе – али полако ка њој крени.

Јако је снажна, од најјаче сламе,

али падне од јаке галаме.

МАРИЦА:

Можемо ли ући, лепа је јако,

не изгледа да ће се срушити тек тако.

ПРВО ПРАСЕ: 

Наравно, наравно, разледајте као да је ваше,

на сигурном сте, овде се деца никога не плаше.

ИВИЦА: 

Видите три тањира, неко нас чека,

три столице, три кревета – знају да је путања далека.

МАРИЦА:

Ова каша је преслана, неко соли штедео није,

ЦРВЕНКАПА: 

ова каша је преслатка, овде се изгледа шећер не штеди и не крије.

ИВИЦА: 

ова каша је баш по мери, као да је неко знао како волим ја. 

Али, столица моја се поломила да ли како да је поправим неко зна?

МАРИЦА:

Питаћемо прасе када изађемо из куће,

хајде да одремамо и одморимо се јер је напољу јако вруће.

ЦРВЕНКАПА:

Овај кревет је велики, превелики за мене

али, нема везе – има простора да одморим док се крене.

ИВИЦА: 

Овај кревет је премали, таман за бебу би био.

Морам да дремнем, јер сам се много од лутања уморио.

МАРИЦА: 

Овај кревет је баш по мери, 

А да ли је удобан треба да се провери.

(Ивица, Марица и Црвенкапа спавају. У том тренутку улазе Три медведа – тата, мама и беба).

ТАТА МЕДВЕД:

Неко је из наших тањира јео,

МАМА МЕДВЕД:

неко је моју столицу поломио када је сео,

БЕБА МЕДВЕД: 

погледајте кревете, ништа на месту није.

(Тата их ставља иза себе)

ТАТА МЕДВЕД:

Склоните се, некога у креветима има, неко спава.

Од некултурних људи само може да те заболи глава.

Устајте децо, одакле ви код нас у кући?

ЦРВЕНКАПА:

(одједном устаје)

прасе нас је пустило јер су дани јако врући.

МАМА МЕДВЕД:

Нема проблема, само лепо није,

да се уђе у туђу кућу и да се једе, спава и крије.

МАРИЦА:  

Јако нам је жао, нисмо тако смели,

ИВИЦА: 

били смо јако гладни, иначе не бисмо јели.

ЦРВЕНКАПА:

Идемо сада код баке моје, извините на сметњи 

заиста нам није била намера да уживамо у пометњи.

(Излазе из прве куће).

ПРВО ПРАСЕ:

Извините, нисам знао да су се већ медведи уселили у кућу нову,

продао сам је јер је прошлу вук срушио када је кренуо према крову.

ИВИЦА:

Нема проблема, неспоразум се дешава свима,

наставићемо даље, у оној другој кући се нешто дешава, нешто се клима.

(Настављају према другој кући.)

ДРУГО ПРАСЕ:

Здраво здраво, дечаче и девојчице миле,

јесте ли видели ову кућу од прућа – већа је од било које виле?

МАРИЦА:

Господине Прасе, изледа да сте помешали нешто.

Ово је кућа од чоколаде, неко не направио веома вешто.

ДРУГО ПРАСЕ:

Нисам ни приметио, вештица је купила кућу,

изгледа је преуредила – кува поново неку кашу врућу.

ИВИЦА: 

Од ове силне чоколаде огледнео сам поново, као да ништа нисам јео,

јао да сам ту дивну вептицу ја раније срео.

ЦРВЕНКАПА:

Хајде да завиримо, баш бих волела да пробам кашу врућу,

после можемо да поделимо чоколаду или читаву кућу.

(Улазе у кућу. Вештица кува нешто.)

ВЕШТИЦА:

Јао децо, како сте ви лепи, слађи од сваке чоколаде,

као поручени сте дошли да спремамо гозбу – да се многи поред мене засладе.

МАРИЦА:

Од чега је каша? Јел то од чоколаде?

ВЕШТИЦА:

Наравно, од вас. Вештице се децом сладе.

(Ивица, Марица и Црвенкапа почињу да вриште. Улазе прво и друго прасе.)

ПРВО ПРАСЕ:

Госпођо, да ли сте поново преплашили децу?

ДРУГО ПРАСЕ:

Зар нисмо рекли да деца не смеју да знају за вештицу Вецу?

ВЕШТИЦА:

Шалила сам се само, баш је фора права, 

хајде да запевамо, песма је здрава.

(Певају сви заједно: Fazoni i fore - špica Beograd

 https://www.youtube.com/watch?v=WfpP-ZzorT8 . За то време вук се шуња. Улази у трећу кућу. Остали седе у другој кући и играју карте. )

ВУК:

  (куца на врата)

БАКА:

Црвенкапо, Снежана те зове, али немаш кроз шуму сигнала,

Зашто касниш, улази, зови је није шала мала.

ВУК:

Где си, бако, јабуко стара?

Зар бака не треба да одмара?

Хајде бако до ормара, 

Мани се огледала, огледало твоје смара.

БАКА:

Јао вуче, да ли си ми хаљину купио нову?

Стиже ли Црвенкапа, ови њени само зову?

ВУК: 

(Полако баку испраћа до ормара и закључава је.)

Сада имаш времена да се спремиш на тенане,

Али, штета, стара си, узалуд облачиш све када имаш мане.

(Прерушава се у баку, покрива се.)

(Прича се враћа на другу кућу.)

ЦРВЕНКАПА:

Колико је сати? Сигнала за мобилни сигурно нема,

Мајка се сигурно брине, баки треба ручак да се спрема.

ВЕШТИЦА:

Таман је подне, тачно на време стижете на ручак код баке,

Она је купила кућу поред мене, трачаримо недеље сваке.

МАРИЦА:

Идемо ми, хвала Вам на свему,

само немојте више да се шалите јер деца имају од Ваших шала трему.

ТРЕЋЕ ПРАСЕ:

Ко то мени стиже, кућа је продата, али сте новој кући ближе.

На крају шуме, нову кућу градим, када је продам има да се сладим.

Од цигли је, јака, нико јој ништа не може, 

у мојим кућама се само срећни тренуци множе.

ЦРВЕНКАПА:

Хвала Вам на понуди, али овде живи моја бака,

задовољна је кућом, част Вама свака.

ИВИЦА: 

(Куца на врата треће куће.)

ВУК:

Црвенкапо, Снежана те зове, али немаш кроз шуму сигнала,

Зашто касниш, улази, зови је није шала мала.

(Деца улазе у кућу.)

ЦРВЕНКАПА: 

Бако, поново си користила креме неке,

не личиш на себе, погледај те очи преке.

ВУК: 

Стављала сам дневну крему да те видим боље,

од када ме слабије посећујеш – скоро сам без воље.

ИВИЦА: 

Погледај тај нос, операција нека сигурно је била.

ВУК: 

Наравно са сам мало преправила нос, то сви раде, зашто бих то крила?

МАРИЦА:

А уста, мора да сте ишли код доктора често, 

зубар Вам вешт није био -. ни један зуб није ставио на место.

ВУК:

Сада ћу да вас поједем јер сте безобразни јако,

како можете тако нешто да кажете и да некога извређате тек тако.

ЦРВЕНКАПА:

Па ти ниси бака, ти си онај добар човек што је ишао до ресторана,

немојте да се шалите, каква је тамо била храна?

Вештица се исто тако шалила са нама, 

Немојте ми рећи да бака код ње отишла сама.

ВУК: 

Стварно ћу Вас појести, не шалим се ни мало,

ИВИЦА:

Зар Вам до калорија није стало?

МАРИЦА: 

Срамота је заиста, зар Вас не боли при самој помисли глава?

Ко сме данас да угрози дечија права?

            Свако дете има право да живи и расте здраво!

Сада ћемо да позовмо ловца, он ће доћи код нас право.

(Црвенкапа узима телефон и зове ловца. У том тренутку трче према кући Снежана, патуљци и ловац.)

(Снежана и патуљци грле децу.)

ЛОВАЦ:

Ма, тачно сам знао да ћете се срести.

Помешао си бајку, тебе треба поново преко реке превести,

да се сетиш како си прошао прошлог пута када си се маскирао у баку,

није ли некултурно да преплашиш децу и уђеш у кућу баш сваку?

ВУК: 

Извини ловче, намерно није,

Нисам ни појео баку, сама се са собом игра жмурке – у орману се крије.

Нисам користио њене креме,

Украо нисам ништа – нема дилеме.

СНЕЖАНА:

Уплашила сам се јако, када се на видео позив ниси јавила,

Тачно сам осећала да треба да пођемо чим сам ти у руке корпу за баку ставила.

Срећом смо на време дошли,

Ех да смо само са тобом пошли.

ЦРВЕНКАПА:

Да сте пошли, упознала другове не бих,

за њих сада дала све бих,

јер они знају права детета сваког на свету,

са њима бих могла да пропутујем планету.

ПРИНЦ:

Стижем и ја, принцезе моје,

пословна путовања на коњу, године броје,

бака ме звала пре пар дана,

да јој донесем крему против старења са путовања.

ИВИЦА:

Зашто не летите авионом, безбедно је и много брже се стиже.

МАРИЦА: 

  Коњ треба да одмори уместо да километре ниже.

ПРИНЦ:

Ко сте Ви децо? Одакле вук сада?

ЦРВЕНКАПА:

Тата, то је дуга прича, вук се већ искрада.

ЛОВАЦ:

Куда си пошао вуче? Идемо код психолога право.

ВУК:

Ишао сам већ, али каже да у мени увек има нечег што није здраво

БАКА:

Ево јабуке, дневно једна иде,

СНЕЖАНА:

Немојте,молим вас, јабуке, немојте да Вас поново људи виде

БАКА:

Нису зачаране, обичне, убране пре пола сата,

тик пре него је вук ушао на врата.

ЦРВЕНКАПА: 

Будите пажљиви, знајте своја права, 

не дајте да Вас ико заварава.

ИВИЦА:

ВИ СТЕ ДЕЦА СВЕТА, МОЖЕТЕ ВИ СВЕ.

МАРИЦА:

СЛАВИТЕ ЉУБАВ ЈЕР ЉУБАВ ПОКРЕЋЕ СВЕ.

                                                                                                            ЈЕЛЕНА СТОШИЋ ЈОВИЋ

Не волим књиге. Чега ту има занимљивог? Само папири. Листови који сакупљају прашину. Неке речи. Речи које су празне. И намењене људима који су заиста празни. У души. Који немају ничега па тим листовима из тих књига пуне своје празне душе. Да ли је заиста тако?

Књигу бих препоручила свој деци света која тек треба да схвате вредност писане речи. Посебно свој бунтовној деци света која одбацују свет око себе без могућности да га сагледају, посебно деци предшколског и млађег школског узраста. Илустрације којима обилује књига изазваће код деце могућност препознавања емоција и сагледавања друштвено непожељ ног понашања на егземпларном примеру девојчице која је јунакиња књиге.

Јелена Стошић Јовић, М.СЦ.

докторанд Педагошког факултета у Врању

Једна Николета Новак усудила се да проговори о проблемима тинејџера. Ко је она да говори о проблемима које нико не разуме? Има две ћерке и пуно право да говори о проблемима из свог угла, али и из још два различита угла. Дакле, троугао жена у различитим узрастима које се не разумеју баш најбоље. Али, књига коју је написала помоћи ће ти онда када постанеш мета пубертета и када те оним стрелама и стрелицама гађају и погађају свакојаке згоде и незгоде.

Kолико је тешко бити тинејџер? Делује лако када све превазиђеш и када се суочиш са правим проблемима. Али, онда када се сетиш колико те мучила баш та лекција из географије, колико си се пута нервирала јер немаш шта да обучеш за баш тај посебан рођендан, колико је иритирајуће када сви мисле да си мала... Ма све се чини великим проблемом. Највећим. И нико не разуме тај проблем. Николета Новак нам доноси књиге које се баве проблемима пубертета из перспективе девојчица и дечака кроз књиге "Kад си мета пубертета" које су једне од најбољих водича за преживљавање пубертета са којима сам се икада сусрела. Икада.

Водич кроз књигу и пубертет је девојчица Маша која тренира карате и која живи са мамом, татом, старијим братом и млађом сестром. И са два љубимца. И са много, много проблема који јој стварају укућани.

И много, много проблема које јој ствара одрастање. Јер, није ни мало лако када се сви понашају према њој као да је мала и када родитељи забораве проблеме са којима су се суочавали. И проблеми свих тинејџерки су у исто време јединствени и једнаки за све. Исти је случај и са родитељима који никако да се сете колико је тешко бити смештен у једно тело које се мења и у једну околину која никако не може да те разуме, ни да ти се прилагоди. Примера ради период када почну бубуљице, а са њима и неке упорне длаке са којима се девојчице попут Маше суочавању мислећи да су једине које имају такве проблеме. Проблем је када ођедном дечаци из одељења постану детињасти а још већи проблем када никако не може да направи добар селфи за друштвене мреже. И сав труд буде узалудан када нико не лајкује фотку јер није сигурна ни како треба да се нашминка, а да не личи на панду. Не знам да ли се највећим проблемом чини када треба да се упозна са виртуелним пријатељима. Ми, као одрасли нисмо имали тих проблема, јер није било ни интернета, па је највећи проблем био како доћи до компјутера и повезати се на даил уп на интернет по коме нисмо ни знали да сурфујемо. Изазов је када тело почне непријатно да се осећа и када почне месечни циклус а када у исто време треба да се купи први грудњак. Тело ођедном почиње да буде у рату са Машом и свим тинејџеркама уместо у савезу са њиховим мислима - па бивају често много, много нервозне или их мисли воде на другу страну па се дешава да их све мрзи. Тешко је када се посвађа са најбољом другарицом и када је одговарају девојчице из другог одељења. Није лако ни када чита и учи, а ништа од градива јој не улази у главу. Најмање се чини лаким када тата хоће да јој одузме мобилни телефон, а млађа сесте је константно нервира. Некада јој се чини да би само могла да једе слаткише, а нервира је што никако да је примети онај плавооки дечак. А замислите када нема шта да обуче а џепарца нема - јер се пребрзо потроши, јер Маша никоме и ничему не уме да каже не. А онда дође период да новим изазовима каже да, па схвати да жели да постане јутјуберка.

Кроз ове фантастично осмишљене ситуације, смернице јој дају родитељи, пријатељи али и праве, правцате научне чињенице и сви они заједно чине ову књигу драгоценим штивом. И не, нећете доживети онај утисак после читања – ко је она да мени говори шта да радим, него ћете је пригрлити и чувати само за себе. Јер вреди. Свака написана реченица. Свака написана реч. Јер, нико не држи предавања о понашању како би требало да превазиђете проблеме, него ћете наићи на конкретне примере, могућа решења, исправна решења и мање исправне реакције. Једноставно, јединствено.

И на крају бих додала да се једна Николета Новак усудила да проговори о проблемима тинејџера. Ко је она да говори о проблемима које нико не разуме? Она је творац једне јединствене књиге. Ако смем да је назовем књигом. И штивом. Ово је приручник са штитом за преживљавање пубертета.

Јелена Стошић Јовић,

Учитељица која не жели да одрасте,

докторанд Педагошког факултета у Врању

Едиција "Развигор", издавачка кућа Kреативни центар, доноси нам плодове маште, знања, истраживања и искуства сакупљених у осам књига од којих је свака значајна за савремено дете од најмлађег узраста.

Наслови који чине едицију "Развигор" прате интересовања детета, па су тако у избор књига едиције ушла "Сунчева деца" Добрице Ерића, која ном доноси песме о цвећу, али и "Благо воћа и поврћа" која је усклађена са развојем појмова о биљкама код деце. Kако би усвојила појмове који су повезани са животињама, издавачка кућа је деци понудила књигу Гвида Тартаље "Весела зоологија". Kако расту деца, расте и љубав. Према деци. Према свима. Стога, занимљиво је што је књига песма "Мале љубавне песме" пронашла место у овој едицији. Kњиге Симеона Маринковића које су учиниле богатијом ову едицију су намењене најмлађим читаоцима, а чине је песме по народним мотивима, стога не чуди наслов "Где зека пије воду", али и наслов "Чудна чавка чаврљала" у којој је акценат стављен на усавршавању говора код детета предшколског али и млађег школског узраста. Kњига "Путовање по Србији, истог аутора, прилагођена је деци од трећег разреда основне школе када се деца упознају са градовима који чине републику Србију на начин који је уобличен римом тако да деца једноставније могу да усвоје многе појмове и занимљивости који су одлике одређених градова. Имајући у виду да је дете центар стваралачког надахнућа песника, едицијом је предвиђена и књига "На крилима радости" Симеона Маринковића која у себи носи приче о детињству.

Сагледавајући едицију, увидећемо да је највише наслова оних које су потекле из рукописа Симеона Маринковића, који стварајући за децу проналази оне теме и проблеме са којима се суочава савремено дете. Развој говора и потешкоће у изговору гласова чине проблем са којим се сусреће све већи број деце. Kњига "Чудна чавка чаврљала" представља допринос усавршавању говора путем игровних песама које су усклађене са сваким словом азбуке.

Kњига "Чудна чавка чаврљала" подељена је на три целине, које су нераздвојиво повезане како би омогућила чист и разговетан извоговор сваког слова. Прву област чине Песме од А до Ш, па можемо пронаћи наслове Ана и Анта у арени, Бумбар Бора, Веверићи, Голуб и голупче, Деда Дуле, Ђаци на Ђердапу, Екскурзија, Жапче Жижа, Зора, Ива и Ида, Јаје, Kиша, Лето, Љути нељутићи, Малишани и маме, Нојева нада, Њихови коњи, Оштро око, Пуж пуже, Рак и риба, Снешков сан, Трка тротинета, Ћућорење ћурака, Ухо и уста, Фазанова фризура, Хлеб, Цар и царић, Чудна чавка, Џин Џон и Нинџа Ниџа, Шетња. Увидом у наслове уочљив је принцип очигледности који је доминантан и који у синергији са игром прераста у озбиљно штиво у које би учитељи требало да имају увида како би се остварила могућност усавршавања сваког гласа. Савремено дете и развој савремене технологије допринела су да деца страни језик усавршавају на већем ступљу од матерњег, па је велики проблем у фази почетног читања и писања изговор гласова матерњег језика. Зато је свака од песама написана на начин који нуди мноштво појмова за дато слово који захтевају високу усресређеност на слова како би се песма прочитала са разумевањем.

Други део књиге чине загонетке које су, такође усклађене да сваким словом азбуке, али је занимљиво напоменути да су и одгонетке такође усклађене, тако да је детету млађег школског узраста олакшан процес одгонетавања датих загонетки.

Трећи део књиге чине разбрајалице, међу којима можемо пронаћи следеће наслове: Акробата, Башта, Веверица, Голуб, Дрво, Ђак, Екипа, Жеље, Зима, Игра, Јабука, Kраљ, Лавови, Љуљашка, Маца и миш, Нога, Њиска, Оловка, путник, Рука, Славуј, Три, Ћук и ћурке, Уздах, Фебруар, Храна, Цвет, Чичак, Џем, Шума. Дати наслови нуде учитељу могућност али и мотивацију при обликовању часова обраде слова.

Начин на који је Симеон обликовао разбрајалице, али и сва слова азбуке представља решење за проблеме који су настали са убрзаним развојем технологије. Стога је довољно закључити да би овако обликована књига требало да се нађе у рукама свих ђака на дочеку у први разред основне школе јер је овакво штиво, за сада, непревазиђени начин да се деца мотивишу за рад и усвајање слова кроз игру.

Јелена Стошић Јовић, М.СЦ.

докторанд Педагошког факултета у Врању

 Едиција Посебни пријатељи представља допринос литератури о деци са посебним потребама и њиховом улогом у савременом друштву. Чине је четири књиге иза којих стоји Горан Марковић, који је као аутор понудио много више од литературе за децу које се баве проблемима и изазовима које намеће детињство данашњице из угла деце којима је иста данашњица изазов. Одлична сарадња са тимом педагога, неуролога и психолога допринела је да се ова наизглед једноставна литература преобликује у озбиљни и смели подухват јер је сам проблем одређен осетљивошћу према тематици, терминима али и илустрацијама које су допринеле да овако осмишљен и реализован пројекат буде прилог али и предлог савременој литератури о деци са посебним потребама. Читава едиција, коју чини четири књига, обликована је на начин који помаже деци да разумеју и прихвате другове који имају одређене тешкоће у развоју. Потешкоће у развоју, које чине живот јунака књига претварају се у постигнућа и охрабрења – па се деца могу назвати посебним у контексту који је позитиван и мотивишућ по само дете, али и заједницу. Најзначајнија окосница свих књига јесте утицај животиња на емоционални, социјални и психички развој деце са посебним потребама. Животиње покрећу приче, али покрећу и децу да своје недостатке претворе у своје предности у односу на осталу децу. Једном речју, књиге за децу ове едиције су оне које ће Вас охрабрити, мотивисати и инспирисати да на свет и детињство гледате другачије. Јер, сви смо ми заједно у свету различитости.

            Прва књига Породица вилењака у средиште приче ставља причу о парализи. Причу почиње коњ расе пони, Стела, и из њене перспективе сагледавамо девојчицу Милу која има ограничену покретљивост ногу, али...

Ја сам њена посебна пријатељица какву немају многа деца. Мила воли да јаше и ја јој помажем, јер она тако јача своје ноге и тело. Срећне смо када смо заједно.

Мила уз помоћ Стеле схвата и прихвата чињеницу да су ограничења само у глави и проналази начина да представи себе и своју породицу на маскенбалу, организованог од стране вртића, на најбољи могући начин.

Била сам срећна и поносна на моју маштовиту другарицу. Мила је изгледала као да ће сваког тренутка заиста полетети попут виле. Срећни су били и њени родитељи и брат. – Ова награда је добијена твојом заслугом, вило­­! – узвикнуо је Милин брат грлећи је.

Најнежније речи аутор је уткао кроз књигу на начин који је говори и цути у име све деце која се суочавају са истом потешкоћом. Све потешкоће детета са отежном покретљивошћу ногу претворене су у подстицаје за сву децу.

            Друга књига Мали шахиста говори причу о дечаку са оштећењем слуха – Филипу- кроз очи кунића. Занимљиво је да је кунић, тај који има истранчан слух доведен у везу са дечаком који има оштећења слуха, али управо такве животиње, попут мирних паса, мачака или у овом случају кунића, помажу деци јер са оштећењем или губитком одређеног чула буду истанчана друга чула – чуло додира и вида.

Ми кунићи нисмо тако гласни као куце или маце и због тога ја одлично разумем Филипа. Када се умори од слушања и причања, или када је тужан и нервозан, он воли да буде са мном у својој соби и да ме мази. Ја сам тада срећна и волим да скакућем по његовом кревету.

Реакције кунића представљају знакове за реаговање Филипа, попут посебног знаковног језика, посебнијег од оног који Филип користи када разговара са родитељима, јер гледајући потребе кунића дечаков емоционални свет бива испуњенији, јер, наизглед, обичне ствари, решава управо пратећи га. Прича доживљава кулминацију када родитељи упишу Филипа у школицу шаха, јер су претходно пратећи Филипова интересовања риметили посебну сталоженост управо када игра шах са деком. У причу улази и дечак Дарко који се недолично понаша према Филипу и бива суочен управои са њим у шаховском турниру. Радња приче, која је у једном тренутку, обесхрабрујућа по Филипа, окреће се у његову корист јер Дарко услед новонасталих ситуација схвата да није лепо опонашати и задиркивати друге.

            Сањин свет трећа је књига поменуте едиције. Говори о сложеном развојном поремећају – аутизму – путем пријатељства које се развија и јача. Животиње попут делфина, пса, коња, зечева, али и мачака имају позитиван уитцај на психо-физичко стање и социјализацију аутистистичног детета. Мачка расе мејн кун долази у породицу девојчице Сање и бива прихваћена од стране читаве породице, али не и Сање – макар тако мисли мачка Ава.

Била сам љута на Сању, јер сам желела да се и она игра са мном. Једном сам јој узела малу лутку којом се игра и бацила је у бару. Хтела сам да и ја њу наљутим. Она је само гледала у лутку и уопште се није нервирала.

Авин свет се мења када почиње да примећује да се мења свет девојчице – када Сања почиње да је на тренутке примећује. Пријатељство и исти циљ остварује се у тренутку када се свесно и у истом тренутку несвесно удружују против комшинице Љиље која често долази у госте код Сањиних родитеља. Али, Ава ослушкујући свет Сање примећује репетитивне радње, али једну од њих коју посебно издваја постаће одличје Сањиног света.

Приметила сам да Сања у последње време воли да црта. Тада је она у свом свету облика и боја и цртање јој дуго држи пажњу. То су веома лепи и необични цртежи, јер је и она лепа и необична девојчица.

Љубав према цртању примећује и Сањина васпитачица која предлаже родитељима изложбу Сањиних цртежа.

У једном тренутку она је пришла Ани и мени, ухватила је Ану за руку и показала јој цртеж на коме сам била ја.

- АВА! – рекла је гласно Сања и удаљила се од нас.

Тада сам схватила да ме Сања воли, али на свој посебан начин.

Схватање и прихватање аутизма као недовољно истражене резвојне сметње представља прави подухват, јер се аутор дотичући ову тему, на веома пажљив начин говори у име све оне деце која се суочавају и бивају суочена са својом посебношћу. Однос околине према аутистичном детету је импресиван, јер околина проналази начина да нама, обичним људима, представи један посебан свет који је знан само деци која живе у том свету.

Једно посебно пријатељство описано у књизи Необичан дует, представља допринос разумевању слабовидости код деце и истанчаности чула слуха дечака Николе и његовог пса Леа. Али, прва ситуација у којој се сусрећемо у књизи јесте недолично понашање друга из вртића према Николи.

Понекад је мој друг нервозан што не може да се игра неких игара са својим друговима. Понекад је и тужан, јер га Саша из вртића задиркује да је спор и неспретан. После игре ја сам ту,уз њега и трудим се да га орасположим. Он ме дуго милује, јер му то прија.

Међутим, управо током игре Саша схвата да његово понашање према Николи није у реду, јер се и сам налази у прилици да на тренутак доживи Николин свет. А Николин свет? Свет добија на пуноћи оног тренутка када за рођендан добије клавир и развијајући вештину свирања развија пријатељство са Леом кроз дует који је све само не обичан. А ко каже да било шта у животу треба да буде обично?

Дошао је тренутак да Никола наступи. Изашао је на бину уз помоћ своје наставнице, поклонио се публици и сео за клавир.

Када је мој друг почео да свира, осетио сам да је смирен и да је трема нестала. Сви су га пажљиво слушали и уживали у музици коју мој пријатељ изводи.

Нисам желео да певам док је Никола свирао да га не бих изненадио и збунио, али сам толико био срећан да сам на самом крају његовог наступа пустио свој глас најбоље што могу.

      Посебни пријатељи деце и тугу и радост. Лео са Николом дели много више од тога – тренутке среће, поноса и разумевања.

У свакодневном животу, сведоци смо недоличног понашања деце попут Дарка или Саше али и охрабрујуће дружине – попут дружине Миле и Сањине васпитачице. Доктори које посећују јунаци едиције су представљени на начин који је значајан по развој детета – јер им дају крила за лет и позитивне вибрације како би деца сваког пута доживела охрабрење и препознала свој напредак. А напредак деце лежи у чињеници да су она већ напредна, само им је потребно препознавање од стране околине како би њихови потенцијали дошли до изражаја. Можда смо и ми сами највећи сведоци да родитељи деце са посебним потребама подстичу посебну црту деце, утичу на развој њихових интересовања и жеља, како би се деца осетила прихваћеним и вољеним од стране околине. Јунаци књига јесу и прихваћена и вољена деца, али не из неког разлога који у себи садржи сажаљење – него из правих и здравих разлога – јер су деца са посебним потребама заиста посебна. Имају посебне родитеље, посебне моћи и посебне пријатеље и у тој чињеници лежи и допринос читаве едиције.

Јелена Стошић Јовић, М.СЦ.

докторанд педагошког факултета у Врању